Minja Bogavac o Gamma Casu


Slika 1 Predhodna Sledeća 

Dramska spisateljica Milena Bogavac govori za Yellowcab o svom novom pozorišnom projektu koji će svoju “sphemir” premijeru imati u beogradskom Planetarijumu

Svaki čovek je sazvežđe

Milena Minja Bogavac, poznata dramska spisateljica  (North Force, Dragi tata, 3,4 sad!, Crvena, Tdž ili prva trojka…) – pokušala je da u drami “Gamma Cas” ucrta koordinate svog bića u kartu svemira. Baš zbog toga će njena oktobarska premijera biti održana u planetarijumu astronomskog društva “Ruđer Bošković”.

YC: Minja, šta je to „Gamma Cas“?

Milena Bogavac: Gamma Cas je astronomska oznaka za zvezdu Cih, koja se nalazi u središtu sazvežđa Kasiopeje, ali i naslov mog postdramskog teksta, na kome upravo radimo u okviru trupe Drama Mental Studio. Za one koji ne znaju, Kasiopeja je jedno od najlepših sazvežđa na severnom nebu. Ima oblik slova M, odnosno W ili čak ćiriličnog Z – u zavisnosti od godišnjeg doba. Sa našeg dela planete, Kasiopeja je vidljiva svake noći. Ne zalazi i ne uzdiže se, večito kruži oko zvezde Severnjače. Ovo zanimljivo sazvežđe ima veliki astronomski značaj, ali i značaj u kulturama starih naroda, koji su mu pripisivali mnoge mistične odlike. Kinezi su ga nazivali „prolaz“, Arapi su u ovoj konstelaciji videli oblik ključa, a Leonardo ga je upisao u kompoziciju slike Tajna večera.

Šta je “Gamma Cas” u tvom “ličnom sazvežđu”?

Ako me pitaš šta meni znači ta sjajna tačka na nebu, citiraću rediteljku Jelenu Bogavac koja je u eksplikaciji ovog komada napisala: „Svaki čovek je sazvežđe. Najsvetlija zvezda u njemu je duša“.    
 
Tema komada su „granice“?
 
Sve na svetu ima svoje granice. Neke granice su promenjive. Sve granice se mogu preći, međutim, ono što mi u ovom životu radimo „ograničeno“ je upravo na prelaženje, pokušaje prelaska, ili pokušaje da neke granice pomerimo, rastegnemo ili ojačamo. Postoje političke granice, geografske granice ali i lične, granice između ljudi, granice u ljudima, granice između svesti, nesvesti, podsvesti, jave i sna... Na kraju, postoji i ona najzagonetnija granica. To je granica između života i smrti, koja nam iz ove pameti izgleda nedokučivo, mada je izvesno da ćemo se jednom svi naći i na njoj. Meterlink piše: „Smrt je najvažniji događaj u ljudskom životu“, a meni se čini da je sve što ljudi u životu rade, ustvari prirema za prelazak baš te, najvažnije granice.

Ali, komad se, pisci bi rekli: pomalo postmodernistički, bavi i samim problemom pisanja?

Druga važna tema u komadu „Gamma Cas“ je pisanje, jer to je ono što ja radim pokušavajući da zaplašim sopstveni strah od smrti. Možda je plašenje straha od smrti, zapravo, tema koja objedinjuje sve druge u ovom tekstu.    

Kažeš da komad mapira umetnički svet autorke...

Jedan od podnaslova tog komada je „skica za intimnu mapu sveta“. I zaista, ja sam ga pisala u pokušaju da objasnim sebe, da ucrtam koordinate svog bića u kartu svemira. Želela sam da napišem nešto lično a ispostavilo se da je moj pokušaj još jedan dokaz feminističke teze: lično je političko. Dakle, pisala sam komad u pokušaju da zavirim u dubinu svog bića, a tamo, duboko, ispostavilo se – nisam mnogo drugačija od drugih. Možda je svaki čovek – metafora čovečanstva, ili to zapravo svi mi funkcionišemo po istom principu, kao unutrašnjost atoma i Sunčev sistem, na primer. U ranijim postavkama ovog komada, reditelji su na izvesan način pokušavali da me „zaštite“ od količine autobiografskih sadržaja koje sam upisala u tekst. U režiji Jelene Bogavac, postupak je sasvim obrnut. Verujući u to da autorku ne možeš zaštiti od sebe same, odlučila je da me u predstavi izloži u istoj meri u kojoj sam ja to uradila pišući ovaj tekst. Predstavu zato nazivamo „časom anatomije psihičkih titraja spisateljice“. Ja nisam tema predstave, ali jesam primer na kom pokušavamo da otkrijemo šta ljude tera da pišu.
  
U predstavi se koriste nove audio-vizuelne tehnologije? 

Predstavu „Gamma Cas“ producira studio „Holografik“, koji raspolaže najsavremenijim uređajima u oblasti novih vizuelnih tehnologija. Zahvaljujući njima, ali i podršci Ministarstva za kulturu Republike Srbije, predstavu čini složeni sistem projekcija, kakav se može izvesti samo u prostorijama sa kupolastim svodom. Ovaj sistem se, stručno, naziva „sphemir“ od engleskih reči „spherical“ i mirror“,a na našim prostorima, još nikad nije korišćen u umetničke svrhe. Preskočim li gomilu tehničkih podataka, važno je reći kako nam je „sphemir“ omogućio da jedan potpuno nadrealan tekst, postavimo na krajnje realističan način. Sve najneverovatnije stvari iz svemira autorke, u „sphemiru“ izgledaju iznenađujuće stvarno.     
 
Zanimljiva je ekipa sa kojom radiš predstavu?
 
Kada smo birale saradnike, vodile smo se idejom da ne biramo glumačku podelu nego članove posade, sa kojom bismo imale hrabrosti da uđemo u svemirski brod. Nakon ovog iskustva, više ne želim da biram saradnike ni na jedan drugi način, jer je proces kroz koji prolazimo inspirativan i izuzetan. Izvođači, odnosno saradnici su moji prijatelj i ljudi koji na različite načine određuju moju estetiku. Pored naše trupe (Jelena Bogavac, Igor Marković, Vuk Dautović, Mila Manojlović) u predstavi nastupaju: Vesna Radovanović, Bojana Lazić, Biljana Rakočević, Jovan Čirilov, Dimitrije Vojnov, Vladimir Protić, Dejan Čančarević, Ninoslav Šćepanović, Žanko Tomić ... čak i moja majka Olivera Bogavac, novinarka koja je na ovu avanturu začuđujuće lako pristala.    
 
Premijera je u “Planetarijumu astronomskog društva Ruđer Bošković” na Kalemegdanu. Kako je praviti pozorišnu predstavu na jednom takvom mestu?

Ne znam kako bi bilo da pravimo neku drugu, ali za ovu sam sigurna kako ne bismo mogli da je napravimo nigde drugde. Delimično, to je i zbog sistema projekcija koji upotrebljavamo, ali je od toga važniji onaj drugi plan: šta to ustvari znači? Kad postavljate komad o “svemiru pisca” koji u naslovu ima astronomsku oznaku, zvezdani bioskop astronomskog društva, čini se kao najbolje moguće mesto na svetu. Sve je u predstavi pravljeno u odnosu na ovaj prostor, pa je zato “Gamma Cas” i site specific projekt.

Mića Vujičić, Yellowcab, oktobar, 2010.

(Na fotografiji: Minja Bogavac, Jelena Bogavac, Mića Vujičić i Jovan Ćirilov, 24. juna 2007. u Mokrinu. Nakon što je pitao kako smo zamislili njegov nastup na Antićevoj večeri, Jovan je iz torbe  izvadio gimnazijsku svesku u kojoj su on i Mika Antić ispisivali stihove! Ako se dobro sećam, jedna pesma govorila je o sletanju na Mesec i kako se to videlo na televiziji. :)


***********