Srđan Valjarević

Slika Predhodna Sledeća 

Jedan od najpoznatijih savremenih srpskih pisaca mlađe generacije Srđan Valjarević govori za „Feral“ o svom novom romanu „Komo“, zatim o poeziji, svojim već čuvenim šetnjama, te objašnjava kako smo nakon svega postali autistični

 

Neki čak ni gaće nisu promenili!

 

Beogradska izdavačka kuća „Samizdat B92“ objavila je novi roman „Komo“ Srđana Valjarevića, jednog od najpoznatijih savremenih srpskih pisaca mlađe generacije. Ubrzo potom, “Samizdat B92” je predstavio i novu zbirku pesama ovog pisca: „Džo Frejzer i 49 (+24) pesama“, u kojoj se, recimo, nalaze ovakvi stihovi pod naslovom „Klinč“: „Zovem se srđan valjarević / rođen 16.7.1967. Beograd / imam male šake i debele usne / imam hiljadu dolara / zarađenih u mašinobravarskoj radionici / čitam Šervuda Andersona veoma sam loš / udvarač / ne studiram ništa / ne govorim razgovetno / volim flomastere / volim kad žensko nosi mušku košulju / volim Patagoniju / volim punjene paprike / mislim da sam dripac.”

Srđan Valjarević je do sada objavio pet romana, dve zbirke pesama, a za najnoviji roman “Komo” dobio je književnu nagradu “Biljana Jovanović” koju dodeljuje Srsko književno društvo.

 

Vaš glavni junak dobija Rockefellerovu stipendiju i odlazi na jezero Komo da piše roman. Šta se potom događa sa njim?

 

Glavni junak dobija tu književnu stipendiju, i iz Srbije, te 1998. godine u novembru, odlazi na jezero Komo. Tamo je pisanje romana poslednja stvar koja ga zanima. Naravno da taj boravak nije mogao da bude ni odmor, ni avantura, niti bilo šta drugo što bi se moglo nazvati „korisno provedenim vremenom“. Ali sigurno ne ni zloupotrebljenim ili neiskorešćenim, barem za ono za šta je on u tom trenutku jedino bio jedino i sposoban. Tada, to je bilo previše slobode i lagodnog života za nekoga iz Srbije, gde je život bio tegoban u svakom smislu. I junak se nije dvoumio, uostalom kao ni ja, od prvog trenutka, prvog buđenja u ogromnom belom krevetu za dve osobe, ali bez druge osobe, što je bilo još bolje, u sobi jedne stare luksuzne vile, sa pogledom na jezero Komo. Pisanje romana me tada uopšte nije zanimalo. Piskarao sam nešto u notes, kao i uvek, ali roman o tome sam napisao sedam godina kasnije, i uživao sam dok sam pisao o junaku koji je tamo uživao, onda, onako kako je umeo, u svojoj pogubljenosti i svemu drugom što uživanje donosi sa sobom. Preterana uživanja su uvek neka vrsta pogubljenosti ili problemi sa svešću, ali tada drugačije nije ni moglo da bude. Ili bar ja za bolje nisam bio sposoban.     

 

I u ovom romanu imamo vaše već čuvene šetnje koje su postale svojevrsni literarni brend. Kako su vam se nametnule te šetnje glavnih junaka?

 

To je nešto što sam upražanjavao i kao jako mlad, tada je to bilo nešto što bi se moglo nazvati tumaranjem ili prosto gluvarenjem, i nekim sklanjanjem od života, a onda i kasnije, šetnje su mi postale uobičajen način da se premestim iz jednog dela grada u drugi. Da ubijem vreme, kao i da dobro razmislim o nečemu što treba da radim. Mada je zauvek besciljna šetnja neki možda i najlepši odmor od svega. Besciljna šetnja, baš kao i besciljne misli. I prisutan si i odsutan, istovremeno. Stan ili soba su mi oduvek služili samo da obavim ono što moram, spavam, jedem, čitam, napišem ili uradim nešto. I onda odmah napolje. A kasnije kad na sve to, ili slično tome, naiđeš i u literaturi, dobiješ potvrdu da to i jeste jedno veliko uživanje. Mislim na tekstove Roberta Walsera, Henry David Thoreaua, Knuta Hamsuna i japanskog pesnika Bashoa. I još nekih, da ne nabrajam.

 

Čini se da glavni junak  šeta i odlazi sve dalje i dalje od Srbije, ali što više hoda, to je zapravo sve bliži svojoj zemlji i problemima u njoj.

 

Uzmimo to ovako: što duže i duže šetaš unezveren po svojoj sobi, to si bliži svojoj fotelji ili krevetu i problemima od kojih ne možeš da pobegneš. Ali vremenom se to menja, kao i sve drugo. Mene više i ne zanima „moja zemlja i problemi u njoj“. Mene ipak mnogo više zanima i uzbuđuje šetnja, bilo gde, manje unezverena i bez ikakvih problema.

 

U jednom trenutku mi se učinilo da «Komo» nudi jasnu «poruku» koja je malo volterovska: upućuje da je u aktivizmu zapravo rešenje svih problema. Da li grešim?

 

Ne znam. Ukoliko ste to tako pročitali, onda to vama jeste tako i meni je to u redu. Nekome drugom to sve može da bude drugačije. I sama čitanja se razlikuju, kao i pisanja. To komuniciranje preko pisanja i jeste zauvek uzbudljivo baš zbog toga. Ono što ja mogu da kažem o tome jeste da ne verujem u rešenje svih problema, ali da aktivan odnos prema životu sigurno donosi mnogo toga novog, neočekivanog i uzbudljivog.      

 

Glavni junak je pomalo izgubljen u lepotama te luksuzne vile u Italiji. Izjavili ste u jednom intervjuu da su nas devedesete učinile autističnim?

 

Tako je. Zaista mislim da je tako. Diktatura bivšeg režima je još prisutna, kao uzrok ovoga što imamo danas. I ovo danas jeste baš posledica i katastrofa tog poslednjeg režima koji je doneo toliko zla. Oporavak od toga je jezivo spor. Autizam je normalno stanje posle toga. Stvari se menjaju sporo. Tako da je to stanje i danas jedna katastrofa. Život je i dalje težak, turoban, i svako upoređivanje sa drugim državama je besmisleno. Kao i procenjivanje koliko to može da traje. To je nešto što ja ne mogu da procenim. Ovde nema više ratova i to je jedino dobro, ali ima previše žrtava, kao i ljudi koji su se navikli na lagan novac koji nije zarađen. Kako sada ti isti ljudi da se otvore i da omoguće drugome da radi i zarađuje. Kako taj drugi uopšte da dođe do te šanse, ali i svesti, da možeš živeti jedino od onoga što radiš. Tek onda: normalan život. Ovo nije pesimizam nego viđenje stvari. Stanje u celom svetu je loše, tako da sam ja optimista što se tiče života. Uvek će biti razloga da nešto radiš i uvek će biti moguće da ti život bude dobar i uzbudljiv, ako se potrudiš.

      

Navršilo se deset godina od studentskih protesta. Kako gledate na te događaje? Pobeda ili poraz?

 

Ovo je mala zemlja, a ono je bio jeziv režim, veliko i stravično ludilo jedne porodice i njenih saradnika i podanika koja je uništila na desetine hiljada života. Ne samo u Srbiji, nego i šire. Nikakva pobeda tu nije moguća. Studentski protesti su bili važna stvar i takvih dobrih stvari je bilo još, i bilo ih je dosta, kao i taj 5. oktobar. Sklonjen je taj režim, ali ovo se ne može nazvati pobedom. Te porodice više nema, ali i dalje su prisutni njeni podanici, kao i saradnici tog režima. Neki su promenili gaće, neki čak ni to. I ovo sad je samo proces lečenja od tog ludila. To je proces koji je dugotrajan. 

 

Gotovo u isto vreme, izašli su «Komo» i zbirka poezije „Džo Frejzer i 49 (+24) pesama“. Šta mislite o probemu smrti poezije – problemu o kome se često govori?

 

Ne postoji, niti može postojati smrt nečega kao što je poezija ili muzika. To je lupetanje. Stvar je samo u tome što je u prvom planu ono što ima političku ili estradnu konotaciju i što donosi novac, naravno. Ali to je oduvek bilo tako, dobra literatura i dobra poezija i dobra muzika su odavno u drugom planu, pojedinačnom, individualnom. A to je daleko od smrti. Naprotiv. To je bliže životu. Jer se tu upravo i radi samo o životu. A lupetanja su uvek bila u prvom planu. Sad su samo još glasnija.  

 

Vaš glavni junak u «Komu» neće da odustane od ideje – živim od onog što radim, živim od pisanja. Da li vi uspevate da živite od pisanja?

 

Sada ponovo da. To je možda opet samo trenutno, verovatno da je tako, ali bilo je sada i sreće u svemu tome, kao i toga da sam puno radio. I to nije problem: raditi svoj posao. Problem je kada ne znaš šta da radiš i kada nemaš posla. 

 

Vaša dva nova romana objavio je B92. Kako je to uticalo na vašu karijeru?

 

Dugo nisam objavljivao. Nastavio sam tamo gde sam stao što se tiče izdavača. I to je bilo nekako normalno. Kada završim knjigu, ja sam završio svoj posao, mene dalje to ne zanima i sve ostalo radi izdavač. Za sada je naša saradnja odlična. Poštujemo dogovoreno i stvar je tu prosta. A iskreno nemam takav odnos prema pisanju da razmišljam o karijeri. To je nešto o čemu nikada nisam razmišljao. Pišem samo ono što mi se piše i što mi je uzbudljivo da pišem. Onog trenutka kada ne bude bilo tako, neću više pisati. Nikakva karijera me nikada nije zanimala. 

 

Kako uopšte vidite svoj položaj u srpskom literarnom svetu?

 

Ne znam, ne vidim to, a i ne zanima me previše. Poznajem malo pisaca, i u „svetu“ koji mene okružuje, mislim na svoje prijatelje - ja sam tu jedini koji piše. Moji prijatelji gledaju na to kao nešto čime se ja bavim, i što radim, i stvar je potpuno normalna. Baš kao što i ja gledam na posao mog najboljeg prijatelja koji drži kafić i prodaje polovne automobile.

 

Mića Vujičić

Foto: Imre Szabo

***********