Peter Esterhazi


Slika 1 Predhodna Sledeća 


Peter Esterhazi, poznati mađarski književnik, govori za Nin o svom romanu Pomoćni glagoli srca koji je napisao neposredno nakon smrti majke i objašnjava kako se šokantno otkriće da je njegov otac bio agent mađarske komunističke policije pretočilo u prozu


Sve dolazi iz straha


Tetka Valika Dieneš pojavljuje se negde pred kraj priče, u snu, na vratima sobe, i lepim, dubokim glasom upozorava glavnu junakinju da iz frižidera izvadi jetrenu paštetu i odnese je psima, jer je zastarela: „Jetrena pašteta nije dečija igra.“ Nekadašnja Bergsonova učenica, učiteljica baleta, koja je umrla u 99. godini, i u snu u dugom crnom velu, sa nekoliko metara tkanine koju je jednostavno obmotavala oko sebe – jedna je od epizodistkinja romana Pomoćni glagoli srca Petera Esterhazija, čiji će savet glava porodice nevoljno poslušati, ali tek pošto sebi namaže jednu krišku hleba.


Izdavačka kuća Arhipelag objavila je ovaj roman sa podnaslovom „uvod u lepu književnost“ dve i po decenije nakon što je poznati mađarski književnik stavio na njega poslednju tačku, završavajući svoju priču, koja se odvija u dve paralelne narativne linije, rečenicama: „Kraj“ i „Sve ću to još jednom i tačnije napisati“. U Pomoćnim glagolima srca (prevod: Arpad Vicko) ukrštaju se reči koje izgovara pripovedač, neposredno nakon majčine smrti, sa nekom vrstom snoviđenja u drugoj polovini romana koja je odvojena jednim crnim listom. Narator zatim počinje da preispituje sebe i bližnje u dijalogu sa odsutnom majkom, uz obilje citata na koje skreće pažju u uvodu, kao i paralelni tok koji ispisan velikim slovima u donjem delu svake stranica.


U romanu „Ispravljeno izdanje“ Peter Esterhazi beleži da je svaka objavljena knjiga neka vrsta zabrana, neka vrsta teritorije na koju njen autor više ne može da stupi. Kakav odnos pisac ima prema svojim ranijim delima?


„Nisam posebno zainteresovan za svoje stare knjige“, odgovara Peter Esterhazi u razgovoru za NIN. „Naravno, čitalac ne treba da prati ovaj loš primer! Ili da budem precizniji: nemam više posla oko starih knjiga. Pomoćni glagoli srca bili su moj prvi roman koji je preveden. Bilo je to 1985. godine, a knjiga je od tada imala više od dvadeset prevoda – tako da sam joj zahvalan. Puno mi je pomogla. Pisac, kako postavljam stvari, ima jedan vrt. Svaka knjiga predstvalja deo tog vrta. Pa, gde smo već ranije bili, tamo nećemo ići još jednom“, objašnjava Esterhazi, naglašavajući da je u dobrom odnosu sa svojim ranijim knjigama, ali da više međusobno ne razgovaraju u tolikoj meri.


Peter Esterhazi rođen je 1950. godine u Budimpešti. Potiče iz slavne mađarske aristokratske porodice koja je vekovima davala grofove, kardinale, biskupe, te presudno uticala na mađarsku i austrougarsku politiku. Prvi je Esterhazi koji, poput svojih predaka, nije rođen kao grof. U komunističkoj Mađarskoj njegovoj je porodici konfiskovana celokupna imovina, a 1951. godine bili su deportovani u unutrašnjost zemlje, gde je Esterhazijev otac, doktor prava, okopavao kukuruz na državnom poljoprivrednom imanju. Tek 1956. porodici je dozvoljen povratak u Budmpeštu, u kojoj je pisac pohađao poslednju nezatvorenu crkvenu gimnaziju. Nakon toga, završio je studije matematike. Nekoliko godina radio je u Matematičkom institutu u Budmipešti, a onda se potpuno posvetio pisanju. (Ne treba zaboraviti da je aktivno igrao fudbal!) S obzirom na izuzetnu istoriju njegove porodice i burna vremena u kojima je živeo, pomenuli smo okolnosti u kojima je 1985. radio na romanu Pomoćni glagoli srca. Majka na jednom mestu kaže: „Sine, ja se bojim u ovoj zemlji. Možda bih se bojala i u nekoj drugoj zemlji, ali, evo, ja se bojim baš u ovoj. Ne jako, malo.“


„Taj roman pisao sam 1984. i 1985. godine, u diktaturi, a u diktaturi čovek može da ima samo strah. Sve dolazi iz straha“, kaže Peter Esterhazi, naglašavajući da je to bilo kasno-Kadarovo-doba, jedna trula diktatura. „Knjiga nije naročito politička, na stranu to što je tamo sve bilo političko, pa i rečenica koju ste citirali.“


Ne želim da kažem da su ove beleške zasnovane na stvarnim događajima, saopštava narator sedeći na WC šolji. Pomoćni glagoli srca jesu fikcija. Međutim, u kakvom su složenom odnosu fakti i izmišljena priča kada je o opusu Petera Esterhazija reč? U Ispravljenom izdanju (Prometej, prevod: Sava Babić), jednoj od najpopularnijih piščevih knjiga, pripovedač pak kaže: „Svejedno, govorim kako jeste, veruje ko veruje, ne znam šta da činim: govorim ja, Peter Esterhazi, rođen 14. aprila 1950, majka Lili Manjoki (u ličnoj karti: Irena, ali se gnušala toga imena), otac Maćaš, broj lične karte: AU-B. 877825. To je dakle „ja“ (inače u podrobnosti ne bih ulazio, no details, please).“


„Mislim da je sve što je napisano mala fikcija, jer je forma fikcija. No, odnos prema stvarnosti može da bude drugačiji. Pomoćni glagoli srca jesu fikcija, mada je moja majka stvarno umrla, a bez te smrti ne bih napisao knjigu“, objašnjava Esterhazi. „Da li je nešto istina ili ne – time sam se uvek igrao. A onda sam u Ispravljenom izdanju rekao: Molim, sada se ne igram! Uvek sam govorio da postoje samo reči i da je od reči sve izgrađeno. Ispravljeno izdanje pokazalo je da sam pogrešio. Grubo sam upozoren da stvarnost nisu samo reči. Poraz, ako tako hoćete...“


Poraz? Više od devet godina pisao je obimni roman Harmonia caelestis u kome je opisao osam vekova istorije porodice Esterhazi. Umoran od ove velike knjige, bio je ubeđen da je stavio tačku i planirao da sa suprugom ode na odmor u daleke krajeve. Međutim, došao je do šokantnog otkrića. Naime, pretpostavio je da u policiji ima dosije (samo stvari do 1980.) i poželeo da ga istraži. Osećajući neku vrstu grčeva iz Kadarovog vremena, popeo se u kancelariju u kojoj su ga čekala tri smeđa dosijea. Saopšteno mu je, međutim, da ima još nešto i uručen jedan „radni dosije“, jedan agentski dosije. Pisac je odmah shvatio o čemu je reč. Njegov otac, poslednji grof Esterhazi, bio je doušnik režima, agent mađarske komunističke policije!


U kakvom su odnosu Pomoćni glagoli srca kao fikcija koju je pisao neposredno nakon smrti svoje majke i Ispravljeno izdanje koje čine fakti vezani za oca? Odmah nakon otkrića da je njegov otac bio doušnik, zapisao je da je ovako podmuklo omamljen bio samo kada mu je umrla majka.


„Ne vidim naročitu vezu“, kaže Peter Esterhazi. „Dobro, može se reći: knjiga o majci, knjiga o ocu, ali to ne znači ništa važno. Ipak, to sa opijenošću stoji. Počelo je da mi se vrti u glavi, noge su mi se tresle. I na grobu moje majke i dok sam čitao dokumente o svom ocu!“


Jezik i forma – reči su koje se često pominju u Esterhazijevoj prozi. Sve njegove knjige imaju neobičnu formu i liče na neku vrstu pripovedačkog eksperimenta. Ispravljeno izdanje u kome je pisac „ispravljao“ porodičnu istoriju, iznetu u romanu Harmonia caelestis, sadrži delove očevog radnog dosijea, izveštaje agenta, koji su odštampani crvenim slovima, dok su između njih piščevi komentari i beleške koje su u međuvremenu nastale. Esterhazi napominje da nije želeo da mnogo interveniše, iako je znao da i svemu ovome mora da pronađe formu. Očevi izveštaji iz fascikle praktično su nametnuli oblik knjige. Ukoliko se setimo njegove opaske da o jeziku piše i misli kao o majci, toliko emocionalno – da li bi se o formi moglo govoriti kao o ocu?


„Ovo zvuči previše dobro: majka – jezik, otac – forma. Ali to ima malo veze sa diktatom: čitao sam dokumente, jedan za drugim, i zapisao ono o čemu sam mislio, šta mi se događalo dok sam ih pregledao... Ovo diktiranje bilo je prilično prirodno“, objašnjava Peter Estrhazi, koji je u romanu napomenuo da je do sada s faktima, dokumetina, spisima činio šta je hteo. „Šta je tekst hteo. Sada nije moguće. Sve treba da progutam. Do sada sam ja kljukao čitaoca onim čime sam hteo, ja sam bio gospodar, a stvarnost samo nalickani sluga.“ Sada mu je, kako piše, glava pognuta, pognuli su je, oborili.


Bolno je i surovo Ispravljeno izdanje. Pisac rad na dosijeima i roman definiše kao oblikovanje prljavštine. „Prema terminu romana: kaša od govana.“ Kada završi, misli da nikada više neće moći da napiše reč otac. U beleškama vidimo kako plače dok pregleda očeve izveštaje. „Agent je pouznad, kontrolisan. Majku ti, agent!, sičem refleksno pred sebe. T. a. šif. Čanadi, dakle to je moj otac (tojest tajni agent pod šifrom Čanadi).“


Obe knjige o kojima smo govorili mogle bi se nazvati porodičnim romanima. Peter Esterhazi tvrdi da je porodični roman sumnjiv kao forma, jer je nostalgičan, kao i da mu ne može pomoći čak ni ironija kao suprotnost. Po njegovom mišljenju, mora se postupati radikalnije. Tekst Ispravljenog izdanja naziva istinskom dekonstrukcijom. U prvom delu, kako sam beleži, razlaže formu porodičnog romana, iako nije jednostavno nešto stvarno rasturiti, jer uvek preostane neki luk, nada ili znak da upravo „celina“, koja je dovedena u sumnju, ipak postoji. Kako pisati porodične romane, kako biti moderan u doba tvitera i fejsbuka?


„Ne znam. Čovek neprekidno mora da traga za novim“, odgovara Peter Esterhazi, podsećajući na anegdotu, mislim Hajneovu, po kojoj loši pisci pišu šta im se kaže, pravi ono što mogu, dok gospodin Gete piše šta hoće.


Mića Vujičić (Nin, 8. mart 2012.)


***********