Slobodan Tišma

Slika Predhodna Sledeća 


Poznati novosadski pisac Slobodan Tišma govori za Novosti o svom novom romanu „Bernardijeva soba“ 


Autobiografija je krivotvorenje biografije



Kulturni centar Novog Sada objavio je novu knjigu poznatog novosadskog pisca i muzičara Slobodana Tišme (Stara Pazova, 1946). Roman „Bernardijeva soba“ sedma je knjiga ovog pisca koji se u mladosti bavio pisanjem poezije, konceptulanom umetnošću i rok muzikom (grupe „Luna“ i „La Strada“).

Junaci vaših knjiga često se uvlače u olupine automobila zaboravljenih na parkingu. To radi i Pišta Petrović, glavni junak „Bernardijeve sobe“. Uvlačenje u školjku merdžana – da li je to jedno od obeležja vaše poetike?


Slobodan Tišma: Primetna je crta infantilizma, neodraslost na kojoj insistiram i do koje mi je veoma stalo. Odatle dolazi ta ljubav za automobile, ili bolje reći, za automobilčiće, a onda i za olupine, tojest školjke automobila. Automobil je pokretna kućica, on povezuje stanovanje sa lutanjem, što je kontraverza. Bezimeni u romanu „Quattro Stagioni“ kaže na jednom mestu: Nikada nisam imao stan ali sam uvek imao auto. Fenomenologija tog predmeta je zaista čudesna, ona je obeležila presudno čitav 20. vek. Automobil je doneo čoveku toliko radosti, ali i nesreće. On je metafora naše slobode, nezavisnosti od bilo čega ali i usamljenosti i užasa.



Olupina mercedesa centralno je mesto vašeg najnovijeg romana.

Na jednom mestu u „Bernardijevoj sobi“ Pišta Petrović kaže da je olupina mercedesa kao ljuska uskršnjeg jajeta, ljubičastoplave boje, dovoljno je čvrsta da se neko u nju skloni, ali i dovoljno porozna da se lako iz nje izađe. Školjka mu se jednog trenutka isprojektuje na auru, popne mu se na leđa, tako da ne može da je se oslobodi, postaje njegov telesni omotač. Pišta Petrović treba da se ispili iz tog jajeta, da razbije tu ljusku i da prhne iz nje kao kakav ptić, ali se to ne događa. Na kraju mu je tu ljusku neko ukrao, kao što se i on sam nastanio u njoj a da nije dobio dozvolu prethodnog vlasnika. Olupina ili ljuska predstavlja neko mesto, koje je svačije i ničije, čovek je uljez bilo gde da je, stranac je, ništa mu ne pripada. 


Da li zbog toga priča o olupini postaje priča o telu?


Za razliku od stana ili kuće, koji uvek imaju više prostorija, olupina je samo jedan integralni prostor i ona je kao takva bliska telu, ona je samo skrovište, nekakva rupa, tamnica, a moguće je poređenje i sa uterusom. P.P. je takođe nekada u mladosti vozio očevu „bubu“ fenikscrvene boje, dakle, nagoveštena je mogućnost preporađanja, ali P.P. nema tu sreću pošto je on „poslednji čovek“, najprezreniji, što bi N. rekao. On ne veruje u preobražaj, dakle, neće regresirati u bubu, ali neće se pretvoriti ni u neko više biće, on je to što jeste i tačka. Pošto je polno slabo izdifrenciran, slab je muškarac, pokušaće ipak da se pretvori u ženu, da tako izbegne bilo kakav polaritet, pošto smatra da ženskost i nije nikakav pol, ali neće ni to uspeti. Iako ta mogućnost preobražaja, ponavljam, postoji, ali ona je vertikalna.

Kako je Bernardo Bernardi, arhitekta i dozajner sa Korčule, dobio važno mesto u vašem romanu? 


Pišta Petrović i Bernardo Bernardi su antipodi. Sve što je Bernardo Bernardi, to Pišta Petrović nije. Na jednom mestu u romanu Pišta postavlja sam sebi pitanje: Šta bi bilo od ovog sveta kada bi svi bili kao ja? I u tom smislu on se interesuje za Bernardijevu biografiju, pokušava da sazna ko je on bio i otkriva da je bio veoma ugledan i uticajan čovek, da je dobio silna priznanja i nagrade, da je verovatno bio veoma bogat i to se Pišti ništa ne sviđa, ali, opet, poseduje taj njegov nameštaj, njegovu umetnost koju obožava. Ipak, njegova pronicljivost ga opomene na razliku, na uvažavanje Drugog i drugačijeg. 


Čini se da ste iz knjige u knjigu sve bliži autobiografiji?


Uvek pišem u „prvom licu jednine“, to „ja“je uvek na delu, u stvari, radi se o u-življavanju, tekst tako dobija na sugestivnosti, na uverljivosti. Ali ko sam ja, ili ko je „ja“? Ja sam razlika, ja sam drugi. Ali da se ne pro..., da ne spominjem L. i ostale. Ipak, D. kaže da „Ja“ i ne postoji, postoji samo konstelacija, i kada govorim u „prvom licu“, ja uvek nekog predstavljam, govorim u nečije ime, dakle bavim se politikom, a nema me, ne postojim. Kako to? Interes i moć su bezimeni. Ako neko pak misli da sam ja Pišta Petrović, grdno se vara. Činjenica je da su moji roditelji, tojest ja, posedovali taj nameštaj, ali sve ostalo je fikcija. Čak, moj odnos prema tom liku je prilično ambivalentan, ponekada mi je čak odvratan, što i po psihoanalitičkoj teoriji ide u prilog sumnji.Tačno je i da sam u mladosti vozio očevu fenikscrvenu „bubu“, ali nisam nikada bio učesnik bilo kakvog saobraćajnog incidenta na Jadranskoj magistrali. Moj otac nije bio vojni lekar, i moja majka nikada nije bila hipi i nije nas napustila i otišla da živi u komuni, na jugu Srbije.

Uz to – još uvek posedujete Bernardijev nameštaj!


Taj nameštaj nisam nikome poklonio, imamo ga i dan-danas. Ali šta ja pričam? Na toj razlici biografije i autobiografije leži suština pisanja. Autobiografija je krivotvorenje biografije. Čim zinem da nešto kažem o sebi, lažem, pored najbolje namere da budem iskren. Šta podrazumevam pod autobiografijom? Da li je to ispričana lična istorija, ono što se sa mnom događalo u prostoru i vremenu, ono što je nazočno, ta laž o meni? U tom smislu, čak moglo bi se reći da je Bezimeni iz romana „Quattro Stagioni“ mnogo saobrazniji i bliži mom spoljašnjem, realnom liku, nego Pišta Petrović. Ako autobiografiju shvatimo kao pisanje najsuštastvenije žudnje ili želje za samim sobom kao razlikom, onda sam se u „Bernardijevoj sobi“ najviše približio tome: otkriti svoj pravi lik, svoje naličje. Moja prva prozna knjiga „Urvidek“ je pak sva sačinjena od reminiscencija.

Vaša naracija je razbijena, likovi su u obrisima... Ipak, čini se da što bliže prilazite „autobiografiji“ – to naracija biva sve jasnija, preciznija i razumljivija? 


Pišući, ja stalno gradim, stvaram svoju autobiografiju, u stvari, pokušavam da živim samu želju, zapravo, tekst me želi, razlika me želi i otud ta uverljivost teksta. Jedino kad pišem, ne traćim vreme. Ustvari, baš kad pišem najviše ga traćim, a kad dangubim onda ga baš i ne traćim. Tekst je uvek neka vrsta Roršahove mrlje. Pišući učitavamo. U stvari, tekst nas čita. O tome je dosta razglabano u romanu „Quattro Stagioni“. U tom smislu, forma je nešto potpuno nepredvidljivo i uvek je nepravilna. Pišući, bavimo se otpacima koje kupimo sa smetlišta književnosti. Post-književnost se ne bavi istorijom ili svetom, nego sama sobom. Ne, ne bavi se čak ni sama sobom, nego svojom senkom, utvarom, svojom lešinom, pošto je književnost kao i čitava umetnost mrtva. Čitava umetnost je jedna ogromna deponija. Post-pisac je onaj koji čeprka po đubretu. Prepričavamo mitove u čijem središtu je naše žuđeno ja, bar nadamo se tome i ta nada ne sme nikada umreti, ali prepričavanje se već prilično izlizalo. Krivotvorimo u nadi da će se laž prometnuti u istinu. Iako, jastva kao i Boga nema. Najverovatnije.


Kad govorite o svom životu, kažete da ste „menjali maske“?


Jeste! Na primer, „Urvidek“, koji je najviše baziran na iskustvu, tako je konstruisan. Imamo „prvo lice“ koje je čas porodični čovek, čas danguba, čas ostareli operski pevač, neženja, čas faun u nekom šumarku na obali Dunava, čas kuvar, čas iznureni službenik osiguravajućeg društva, itd. Ali glas je uvek isti, „moj glas“, što ide u prilog D-ovoj tezi o večitom zastupanju, o predstavljanju drugog. Ja inače pišem „svoj govor“, tu neuhvatljivu himeru. Taj koji pripoveda samo navlači maske, prerušava se, u stvari, uživljava se u njih. Kao živ stvor sam takođe menjao maske, ali u umetnosti, (u životu sam, inače, uvek bio samo danguba, ni jedan dan nisam bio u radnom odnosu): u mladosti sam bio pesnik, pa konceptualni umetnik, pa rok muzičar i na kraju prozni pisac. To menjanje maski u umetnosti, tj. preskakanje iz jednog medija u drugi je plodotvorno, iako nije baš probitačno. Smatra se da je to nešto neozbiljno. Ako si pisac, budi samo pisac. Većina pisaca me gleda kao nekog ko se pre svega bavio rokenrolom, ne shvataju me ozbiljno. I bolje! Ta predrasuda je još uvek kod nas veoma jaka.

Novi Sad je centralni toponim vaše književnosti. Čini se da i grad postaje neka vsrta koncepta – da se transformiše iz priče u priču...


Novi Sad je Ujvidek, ali Urvidek nije Novi Sad. Ili Đurvidek, takođe, nije Novi Sad, ali ni Urvidek. U najširem smislu to je jedan prostor iskustva, i ne samo ličnog iskustva i iskušenja u krajnjoj liniji: tragovi raznih života bezimenih ljudi. Postoji arheologija, spuštanje u dublje nivoe gde obitavaju seni tih beznačajnih prilika, baštinika poezije. U „Urvideku“ (inače, Urvidek nije nestao, samo je potonuo na kulisama večne večeri) postoji priča koja se zove „Nekoliko sitnih koraka u nazad“ koja je najrečitiji primer ovoga. Mene ne interesuje javna istorija kojom su mnogi pisci često opsednuti, Novi Sad je inače mnogo puta bio tematizovan u ovom smislu. Moj Urvidek je jedan relativno mali prostor, ali koji ima opasnu dubinu koja varira, nepostojana je, grad tone ili izranja, star je, odatle to „Ur“. Bezimeni, veliki ironičar iz „QS“, pak, tvrdi da je sve površina, da nema dubine, da je dubina iluzija, čak razvija tu fenomenologiju prostora koji je samo površina, dvodimenzionalan je. Predmeti su samo senke, utvare. Inače, to variranje imena grada je izraz moga raspoloženja, promenjivosti moje emocije, sadističke potrebe da imenujem. „Đurvidek“ je ironičnije od „Urvidek“, „Šurvidek“ je sarkastično.


Kako izgleda život književnika i muzičara Slobodana Tišme u Novom Sadu, u Vojvodini?



Ja sam pravi local operator. Živim u senci mog velikog prezimenjaka i sugrađanina, Aleksandra, te gromade od pisca. Tako da se skoro i ne vidim, gradim se nevidljivim. Šalim se, ali to je veoma zgodna pozicija, ta pokrivenost, čak uživam u toj ulozi, u toj igri. Nedavno sam imao mali intervju na Radio Beogradu, najavili su me kao Aleksandra Tišmu, to mi se često događa. Ili ono često pitanje: A šta vam je Aleksandar Tišma? Iako, to je čista slučajnost i ne znači ništa, smešno je uopšte da se poredim sa njim, to što ja pišem nema apsolutno nikakve veze sa njegovom književnošću, moj Urvidek je nešto sasvim drugo od njegovog Novog Sada. Naravno, njegova specifična težina je mnogo mnogo veća. Ali magijska moć imena je velika, a i predrasude su tu. Postoji samo jedan Tišma. Uostalom on ima licencu na to prezime, kada se kaže Tišma, zna se o kome je reč. Nije to nešto preko čega se može tek tako preći.

Da li ste nekada razmišljali da uzmete pseudonim?

Kada sam u mladosti počeo da objavljujem, iz tog razloga sam hteo da uzmem pseudonim, ali nisam se odlučio na taj korak zbog oca, uvredio bih ga, inače, on me je jako podržavao u mojim literarnim nastojanjima. Možda je do kraja i umro kada je sedamdesetih godina shvatio da neće ništa biti od moje književne karijere. To ga je jako pogodilo. Kada sam se devedesetih godina vratio u književnost, opet sam hteo da menjam ime, ali me je od toga odgovorio veliki rapsod Miroslav Mandić, najveći živi lutajući umetnik. Inače, živim tako, u rođenom gradu kao stranac. Imam neprijatelje. Ali svi ih imaju, pogotovo ako se bave nekim javnim poslom. Ali meni i ne treba ništa, novac mi ne treba, priznanja mi ne trebaju, ne robujem nikakvom komforu, „Vivere parvo“, kako rekoše stari Latini. Jednostavno, ne bih mogao u tome da uživam, ovako je mnogo inspirativnije. 



Živimo u doba agende. Kakvi su vaši planovi?


Uvek sam živeo kao da mi je svaki dan poslednji, nisam nikada pravio nikakve planove, ništa nisam ozbiljno shvatao, recept za propast. Ne putujem, slušam uglavnom klasičnu muziku koja je najbolje sredstvo za rastvaranje ega, za prekidanje polemosa sa drugima ali sa samim sobom i koji najčešće nije ništa drugo do neka vrsta resentimana, kuknjave, okrivljavanja drugih ljudi i na kraju samog sebe. Malo se i prošetam okolo. Naravno, u pisanje ulažem sve, iako ne znam zašto. Kada sam se devedesetih vratio u književnost, napravio sam veliku glupost, nisam trebao to da činim. Kada jednom zalupiš vrata...



Mića Vujičić (Novosti, Zagreb, 23. septembar 2011.)

***********