Kikindske novine: Mića Vujičić o romanu "Oštar start"


Slika 1 Predhodna Sledeća 

Prvenac: Mića Vujičić o svom romanu „Oštar start“

Porodica i fudbal u beton ligi

U prvom planu romana “Oštar start” nalazimo priču o fudbalskim utakmicama u najnižoj ligi, ali i priču o članovima jedne banatske familije, sa  društveno-političkim nedaćama u čijem okruženju žive

Beogradski Stubovi kulture objavili su prvi roman Miće Vujičića (Mokrin, 1979). Oštar start, koji je u podnaslovu definisan kao „Sudijska nadoknada vremena“, po rečima Ivana Radosavljevića, urednika Stubova kulture, „roman je o porodičnoj istoriji, bliskosti i lomovima u ratnom okruženju Srbije devedesetih godina prošlog veka, o ekscentricima, romantičarima i tvrdoglavim borcima, napisan sa šarmom i elegancijom”.

Glavni junaci romana članovi su imaginarne familije Ladičorbić koja živi u Mokrinu. Otac je pretučeni fudbalski sudija u najnižoj ligi koji pokušava da zaradi tako što drži privatne časove matematike. Iako stomatolog po obrazovanju, majka odustaje od svoje profesije i, kao aktivista, otvara lokalnu radio-stanicu i uključuje se u politički život…

Rekli smo nešto i o stricu koji nestaje na ratištu, ali me Mića Vujičić (novinar, književni kritičar, ali i kolumnista Kikindskih od 1999!) prekida, pričom o svojim stvarnim stričevima i ujacima:

“Roman Oštart start je, naravno, čista fikcija. Novinarki koja mi je skoro postavilo ono najteže pitanje: koliko je u romanu autobiografskog – iskreno sam odgovorio da ne znam. Dok stojim pred svojom kućnom bibliotekom i VHS arhivom koja je iza nje složena, čini mi se da se, sa svakom pročitanom knjigom, odgovor na to teško pitanje menja. Ali, siguran sam, da je ovo nekakvo “autobiografsko delo”, svakako ne bih zaboravio stričeve i ujake čijim sam životima opčinjen još od detinjstva. Ni onog u Africi, koga dve decenije nisam video i čiju arhivu časopisa Naš dom pažljivo čuvam, ni onog u Americi koga baš nikada nisam video. (Čuli smo se samo jednom telefonom, nešto u vezi sa pradedinim čizmama, i nešto kratko o Kenedijevim.) Njih nema u Oštrom startu, jer je u romanu sve izmišljeno. Vidite, uostalom, kako o njima lako pričam, a kako mi je teško da bilo šta kažem o junacima knjige koju sam napisao. Bilo mi je čak nekako teško dok ste ih maločas nabrajali u uvodu ovog teksta. Molim vas, nemojte više da čitate naglas!”, opominje nas u šali Vujičić i nastavlja - “Borba između priče i anegdote ključna je tema romana, sukob iz kog, na kraju, knjiga i nastaje. Naravno, ta se utakmica igra na pomoćnom terenu! U prvom planu je priča o fudbalskim utakmicama u banatskim selima, plus priča o članovima jedne familije i društveno-političkim nedaćama u čijem okruženju žive. Anegdota muči samo tog jednog mog junaka (strica Simu, prim. M.M) koji pokušava da napiše priču, ali mu to nikako ne polazi za rukom. Ne može nikako da se udalji od anegdote, da je zavara, da joj umakne. Naprotiv, odustaje, povlači se, i (zauvek?) nestaje iz priče.”

Roman "Oštar start" izuzetno čitljiv, a pitali smo pisca da li to ima veze sa tim što je napisan u fragmentima…

“Da budem iskren, ja sam, na kraju, i uspeo da završim roman, zahvaljujući fragmenatrnoj formi (ali i jednom kratkom pismu koje mi je poslao veliki Mirko Kovač)” kaže Mića Vujičić u razgovoru za Kikindske. “Fragment, koji, kako je govorio Šlegel, mora da bude poput malog umetničkog dela, sasvim odvojen od okolnog sveta i dovršen sam u sebi, kao jež – bio je nešto poput oruđa (ili oružja) kojim sam se borio protiv stalnog odustajanja, malodušnosti, a možda i one, nama prepoznatljive, melanholije koju, pored ostalog, opisuje Miloš Crnjanski u drugoj knjizi Seoba.” 

Autori Stubova kulture, izdavčke kuće Predraga Markovića, čak su trojica Kikinđana: Srđan V. Tešin, Srđan Srdić i Mića Vujičić. Sva trojica su dobitnici Pekićeve stipendije, tako da se o njima već uveliko govori kao o kikindskom literarnom čudu.

“Moram da priznam da nisam verovao u to čudo, kako kažete, sve dok nas trojicu nisam video u Dnevniku. Razumite me, odrastao sam uz Dnevnike iz devedesetih – i sad se, kao moja junakinja iz Oštrog starta, bukvalno ježim od jako pojačanog televizora i strogog glasa spikera. Bez šale, sa čudom ili bez njega, izuzetno cenim delo Srđana V. Tešina, već poznatog pisca sa desetak objavljenih knjiga, ali i rad Srđana Srdića (dopao mi se njegov roman Mrtvo polje!). Najveće čudo u celoj toj priči, po mom mišljenju,  najpre je činjenica u kolikoj smo meri mi različiti. Poetički, ali i u svakom drugom smislu! Kikinda je jedina naša zajednička tačka, s tim da ja živim u Mokrinu, naravno!”

Mila Melank i Željko Bodorožić (Kikindske novine, 19. novembar 2010.)

***********