Mladen Vesković: "Oštar start" je nenametljivi pastiš Porodičnog ciklusa

Slika Predhodna Sledeća 


SRPSKI ROMAN 2010 (3)

Šta znači biti sam, među ljudima

Intimističke priče Veselina Markovića čiji se roman ne vezuje za kolektivne identitete, već za razlike sa kojima se rađamo, Đorđa Pisareva u ispovesti o pisanju i njegovom smislu na početku 21. veka, Radovana Belog Markovića u pripovesti o vremenu neposredno pred početak Drugog svetskog rata, o pokojnoj valjevskoj čudakinji, gospođi Olgi Aronijan i Miće Vujičića u mokrinskoj porodičnoj sagi
 

Pored niza pisaca koji su u svojim romanima objavljenim u 2010. godini, kao što smo videli, tematski bili usmereni ka Srbiji i životu u njoj, u ovom času, i onih koji su sagledavali lokalne i globalne, univerzalne i trenutne aspekte života i umetnosti, postoji i niz pisaca koji su svoja nova dela usmerili ka sasvim ličnim, intimističkim temama ili odnosu prema literaturi koji ne pretenduje da bude opštevažeći. Evo nekoliko istinski uspešnih primera.

Nakon duge pauze od punih devet godina otkako je objavio svoj prethodni roman „Izranjanje”, Veselin Marković je pred našu čitalačku publiku ove godine izašao s novim delom – romanom „Mi različiti”. Već sam naslov jasno određuje okvir pripovedanja, a to je višestrano razmatranje pojma različitosti. Ali, za razliku od mnoštva slično koncipiranih priča, koje su u želji da budu politički aktuelne često bile usmerene na naglašavanje ili negiranje nacionalnih, verskih, rasnih ili jezičkih razlika, Marković svoju priču ne vezuje za kolektivne identitete, već za nešto još sudbinskije: za razlike sa kojima se rađamo. Glavna junakinja i junak boluju od izuzetno retkih bolesti i kao takvi su drugačiji od gotovo svih ostalih ljudi koji ih okružuju. Za razliku od onih koji ma koliko bili nacionalno/verski/rasno izolovani u jednoj sredini, ipak znaju da negde drugde (makar i vrlo daleko) postoje ljudi koji su im bliski i kojima društveno pripadaju, junaci Veselina Markovića su apsolutno sami sa svojim bolestima, fizičkim nedostacima i neverovatnim sudbinskim obrtima i gotovo da nema nikoga ko bi iskreno mogao da ih razume. Ne slučajno glavni junak se zanima za matematiku i račun verovatnoće kojim pokušava da shvati koliko su zapravo male šanse bile da se nešto desi, a baš to se zaista desilo njemu ili nekom drugom. Verovatnoća ili sudbina, nedvosmislenog odgovora nema: glavna junakinja od rođenja boluje od bolesti koja pogađa jedno novorođenče u dva miliona slučajeva, a bliska rođaka glavnog junaka utapa se u zaleđenom jezeru u neverovatnom sticaju okolnosti – onih koje bi stale samo u rubriku „statistička verovatnoća”. Nepatetično i mudro vođena radnja u kojoj se mešaju snažno nijansirano i jezički dočarano sećanje na detinjstvo i sadašnji trenutak junaka, poslovni, porodični i ljubavni odnosi, pokušaj otkrivanja smisla i logike prošlosti, kao i sopstvene budućnosti pokazuju ponovo širinu i snagu Markovićevog talenta. Talenta koji se izborio sa zamkama koje sa sobom nosi priča poput njegove, a to je da sentimentalnost i simplifikacija, pod naletom jakih ali površnih emocija, izazovu isključivo sažaljenje, a ne i razumevanje toga koliko ljudski životi mogu biti komplikovani i teški i koliko ih ljudi čine još težim i komplikovanijim, i to ponajpre mi isti, koji nikada nismo ili nećemo iskusiti šta to znači biti sam među ljudima, jedan u dva miliona.

Đorđe Pisarev je nakon jedne godine pauze objavio novi roman pod imenom „Na stazi suza”. U piščevoj belešci na kraju knjige se ističe da je to završni deo trilogije Mapa izgubljenog sveta koju pored nove čine još knjige: „Ponoć je u sobi uspomena” (2005) i „A ako umre pre nego što se probudi” (2009). I kao u prethodne dve knjige, Pisarev je i ovoga puta ostao veran svojim literarnim postulatima sa kojima je pre tridesetak godina ušao u našu književnost, a to je da književnost govori isključivo o sebi samoj i svetu koji rečima stvara i o svom tvorcu. Sve ostalo, smatra Pisarev, u literaturi je manje važno ili suvišno. I dok je u romanu „A ako umre pre nego što se probudi” bio otvorio vrata ne samo za elitni, već i za nešto širi krug čitalaca, unoseći setne tonove posvećene prolaznosti i voljenoj ženi, ovoga puta, završavajući trilogiju, kratki roman je dobio ton sasvim lično intoniranog eseja ili ispovesti o pisanju i njegovom smislu na početku 21. veka. Ali, kako kod Pisareva ništa nije apstraktni konstrukt, tako ni ova postmoderna tema u njegovom tekstu ne zvuči nimalo „papirnato”. Naprotiv, u nju je sliveno i razmišljanje o pisanju kao supstituciji života i emocija pisca koji istinski živi samo dok piše. Utoliko više ga pogađa vreme u kojem se gube svi orijentiri i putokazi i u kojem je gotovo nemoguće sagledati konture realnosti. Jer ukoliko je sve komercijalizovano i izveštačeno, stilizovano tako da bude isključivo podređeno podobnosti za kupovinu – šta piscu ostaje kao esencija sveta o kojoj bi trebalo da piše? Samo seta zbog unapred izgubljene borbe sa ništavilom, onim metafizičkim i onim epohalnim u kojem živimo. Neumoran inovatorski duh, duhovitost i mnoštvo književnih reminiscencija, metatekst i osećanje prolaznosti ukrstili su se u novom Pisarevljevom romanu kao upitanost nad smislom pisanja i smislom života, što je za jednog posvećenika potpuno analogan odnos. Ali, odmičući se od depresije, Pisarev rukom pravog majstora dopisuje u epilogu duhovitu konstataciju koja na čitav roman baca drugo svetlo, a to je da nema razloga za pesimizam, jer neko ko poput pisca stvara izmaštane svetove koji postoje na temeljima izabranih dela svetske književnosti i neko ko živi u tim svetovima, ionako mora biti izgubljen za stvarnost oko njega.

Posle više godina, novi roman je objavio i Radovan Beli Marković. Knjiga „Gospođa Olga” nastavak je njegovog Valjevskog ciklusa koji čine romani „Knez Miškin u Belom Valjevu”, „Devet belih oblaka”, „Orkestar na pedale” i „Kavaleri starog premera”. I ovaj novi roman u potpunosti nastavlja stilske i tematske smernice svojih prethodnika, što znači da je čitalac suočen sa dva nimalo laka zadatka koja su preduslov za potpuno razumevanje Markovićeve proze: najpre to je prihvatanje poetike čija je osnova jezička imaginacija, a drugi je da je to autorov način da u tekst unese svoje viđenje sveta kao mesta čija je glavna osobina smrtnost i prolaznost i da tu utehe nema. Blago nasmešeno, melanholično i setno, Marković nam pripoveda o vremenu neposredno pred početak Drugog svetskog rata, o pokojnoj valjevskoj čudakinji, gospođi Olgi Aronijan, zapravo o potrazi za njenim senima i pričom o njoj koja se odmotava od kraja, od njene smrti negde na početku romana i kreće unazad, osvetljavajući čitav njen život. Kao i u svim drugim prozama R. B. Markovića pojam priče treba uzeti u sasvim uslovnom smislu, jer se čitalac kreće u pripovednom svetu u kojem su uzročno-posledični odnosi sasvim ukinuti, u kojem vreme kao da stoji ili su konvencionalno vreme i realan prostor deformisani i u kojem se živi i mrtvi susreću, podjednako kao i likovi iz knjiga. Narator zato, kao i većina likova (koje bezmalo sve znamo iz prethodnih romana), sumnjaju u postojanje i smislenost sveta u kojem su se svi skupa obreli. Rezignirano, neki od njih utehu pronalaze u kafani, Sekulić Hotelu, a neki u smrti ili sanatorijumu za umobolne. Druge utehe, smisla i izbavljenja nema. Taj bezutešni i beznadni fatalizam nešto je po čemu je R. B. Marković amblematičan u našoj savremenoj književnosti i nešto o čemu on najautentičnije piše, a njegova fina mačanholično-ironična literarna transpozicija ovog motiva, kao i izuzetna jezička invencija, najdublja su tačka do koje ova knjiga dolazi, dok su, istovremeno, razmišljanje i pisanje o prolaznosti način da se savlada strah od nje.

I mladi pisac Mića Vujičić svoj prvi roman „Oštar start” ispisao je u sasvim intimističkom ključu. Priča je smeštena u Mokrin, u najuži porodični okvir: glavni junaci su u Vukovaru, nestali stric – ljubitelj čitanja, otac – istrajni sudija u najnižem rangu fudbalskog takmičenja, deda – časovničar i majka – osnivač opozicione radio stanice. Narator, sada odrastao čovek, o junacima vremenski skokovito pripoveda, rukovođen pre svega asocijativnim dozivanjem motiva, tako da fragmentarno stvara setnu i duhovitu sliku svoga detinjstva, vremena i okolnosti u kojem je odrastao. Mikronovelama vezanim za dedu i njegovog brata, Titovog prevodioca, priča dobija i istorijsku dubinu koja seže do Drugog svetskog rata, tako se u tekstu konstituiše i jedna sasvim lična i duhovita vizija druge polovine 20. veka u Vojvodini. Iako se dotiče raspada SFRJ i potonjih političkih previranja u Srbiji, prateći perspektivu deteta, ta dešavanja ostaju na rubu narativne percepcije, kao i nekolike smrti koje kao tamne senke pocrtavaju sve likove u romanu, a fokus radnje biva usmeren na porodične odnose i priče od kojih je detinjstvo satkano. Očevi saveti za preživljavanje utakmica u „beton ligi” periodično se ponavljaju i variraju i tako postaju lajtmotiv knjige u kojoj gruba igra na zabačenim provincijskim terenima postaje metafora života koji smo živeli u prethodne dve decenije. Ovako koncipiran roman istinski je omaž Miki Antiću, koji je i sam jedan od značajnih likova u ovoj knjizi, a istovremeno knjiga može biti čitana i kao nenametljivi pastiš Kišovog Porodičnog ciklusa. Međutim, ovo ne umanjuje Vujičićev talenat, već pokazuje da je on već formiran pisac koji je sposoban da zadrži autentičnost svog pripovedačkog glasa i onda kada o detinjstvu progovara kroz kišovsku prizmu i antićevskim senzibilitetom.

Mladen Vesković
(Politika, 08.01.2011.)

***********