Intervju podgoričkim Vijestima


Slika 1 Predhodna Sledeća 

Razgovor: Mića Vujičić, pisac i književni kritičar, govori o svom romanu „Oštar start“


Književnost kao borba između priče i anegdote


„Oštar start“ roman Miće Vujičića je priča porodičnoj istoriji, bliskosti i lomovima u ratnom okruženju Srbije devedesetih godina prošlog veka, o ekscentricima, romantičarima i tvrdoglavim borcima. Glavni junaci romana su članovi familije Ladičorbić iz vojvođanskog sela Mokrin. Vujičić svoje junake sagledava u dve perspektive, iz neposredne blizine porodičnog okruženja i iz kontekstualizovane perspektive istorijskog ćorsokaka i moralnog debakla miloševićevske Srbije. Topla, blagonaklona ironija i vrcava duhovitost time dobijaju protivtežu i interpretativno uporište u sferi etičkog promišljanja. Blag, podsmešljiv, pun razumevanja i nepotkupljiv, pripovedni glas ovog romana izvanredna je Vujičićeva kreacija, originalna i prijemčiva. Vujičićev roman „Oštar start“ (za čiji je projekat 2006. godine autor dobio stipendiju Fonda „Borislav Pekić“) objavljen je nedavno u izdanju „Stubova kulture“. Mića Vujičić je rođen 1979. godine u vojvođanskom mjestu Mokrin. Novinske članke, kolumne, intervjue i književne hronike objavljivao je u dnevim listovima Dnevnik, Danas, Blic i Politika. Nekoliko godina bio je dopisnik splitskog nedeljnika Feral Tribune, sarajevskog Oslobođenja, mjesečnika Playboy i Yellowcab, te brojnih vojvođanskih listova. Diplomirao je opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Prozu je objavljivao u brojnim književnim časopisima u Srbiji i regionu. Živi u Mokrinu, odakle je govorio za Vijesti.

Vujica Ognjenović (Vijesti): Kako je nastao roman “Oštar start”? Možete li objasniti naslov romana i podnaslov „Sudijska nadoknada vremena“, koji upućuju na fudbal?

Mića Vujičić: „Oštar start“ je roman o porodici Ladičorbić koja živi u Banatu, u selu Mokrinu, osamdesetih i devedestih godina prošlog veka. U isto vreme, to je roman o fudbalu koji se svakog subotnjeg ili nedeljnog popodneva igra u beton ligi, dakle u najnižim rangovima takmičenja. Glavni junak je sudija, ili još bolje: delilac pravde, koji na terenu, inače poznatom po gruboj i često surovoj igri, uporno pokušava da izgradi nekakav „sistem“ vrednosti, da primeni propisana pravila, ne bi li stvari doveo u red. Nažalost, to mu nikako ne polazi za rukom: svake nedelje dobije batine – njegova statistika koju neumorno skladišti sastoji se od nabrajanja povreda, preloma i razbijenih arkada. Ne bi trebalo da ovako tumačim i komenatrišem svoju priču, ali ispada da je vreme u kome bi moj glavni junak (otac Sudac) trebalo da funkcioniše, dakle, da ispuni neki svoj luckasti društveni zadatak – zapravo vreme prekida; nereda na igralištu. Ali, tu smo sada već na terenu glavne junakinje (majka Mila), koja odustaje od stomatologije, i u staroj porodičnoj kući otvara malu, lokalnu radio stanicu. Kao politički aktivista, ona pokušava da svojim građanskim angažmanom i „oštrim govorima“ stavi tačku na prekid – prekid koji su u našim životima predstavljale devedesete.

Porodica, njeni prisutni i odsutni članovi imaju posebno mjesto u „Oštrom startu“, koji su razlozi za to?

S koje god strane da sam pokušao da uđem u svet književnosti – uvek bih završio u krugu porodice. (Još ne razmišljam o drugoj knjizi, ali kladim se da će glavno pitanje tad biti: kako da se izvučem iz lavirinta stare, porodične kuće.) To nikako ne znači da sam u „Oštrom startu“ pisao o svojoj porodici! Ne, moj pravi otac nije fudbalski sudija, već mašinski inženjer; moja majka nije stomatolog, već farmaceut. Takođe, moj otac ne pravi korake od jednog metra, kakve pravi otac Sudac u romanu (očigledno, to je profesionalna deformacija sudije koji odmerava devet metara iza kojih će da postavi živi zid). Jednostavno, prva priča koju sam napisao govorila je o šefu železničke stanice Astapovo u čijem krevetu jednog dana umre Lav Tolstoj. Bio sam dosta zadovoljan tom pričom, ali nisam uspevao da je nastavim, da napravim knjigu. Seo sam i razmislio. Učinilo mi se da je ta tema nekako daleko od mene, pa sam pokušao da priđem. I tako sam se našao u krugu porodice.

U “Oštrom startu” ima i politike iz vremena miloševićevog doba. Naravno, nijesu zaobiđena ni dešavanja iz ratnih godina tokom devedesetih. Stradanja nedužnih mladića kao što je Strahinja. Kako ste se izborili sa tako jakim temama?

U meni su se stalno svađali pisac iz izdavač iz Stendalovog romana „Crveno i crno“. Jedan kaže kako je politika kamen o vratu literature, pucanj u pozorištu usred predstave. A drugi kaže da junaci koje bi prikazao bez politike – ne bi bili pravi ljudi iz 1830. godine. Zbog toga sam politiku svalio na leđa majke, moje glavne ženske junakinje.

Koliko je Vaš roman priča o identitetu?

Ne znam zašto, ali sad sam se setio onog slavnog Ekovog teksta koji ide uz „Ime ruže“. Iako se često baš taj savršeni esej navodi kao jedan od najvažnijih tekstova o postmodernizma, kad god da ga čitam, učini mi se da vidim pisca koji se mršti, jer objašnjava svoju priču. Čini mi se da Umberto Eko na jednom mestu kaže, nakon svih onih knjiženih razmatranja, kako je jednostavno želeo da otruje nekog monaha. Šta god da sad kažem o svojoj skromnoj priči, ispašće neskromno, jer sam pomenuo Eka. Bolje da što pre šmugnemo iz ovog pasusa!

U romanu je jasno naglašena borba između priče i anegdote. Zašto?

Anegdota je razlog zbog koga stric Sima, jedan od junaka knjige, neprekidno nestaje iz romana. Zamislio sam junaka koji pokušava da napiše svoju prvu priču, ali to ne uspeva, jer mu se na kraju uvek učini da nije otišao dalje od anegdote. Postaje opsednut anegdotama, počinje da ih se gadi, odustaje od pisanja. Vidite, meni su oduvek govorili da ličim – ili na strica, ili na ujaka. Jedan je ekonomista i kockar. Drugi živi u Africi, kao klinac je konstruisao metak sa jednim prijateljem – nismo se videli decenijama! Ali, ipak, kad sad razmišljam o problemu bitke između priče i anegdote, rekao bih da najviše ličim na tog imaginarnog strica Simu, da je to delić neke moje maske. Primetili ste da se i pripovedač muči sa anegdotom – dubi na glavi ne bi li uspeo da pobegne od njene sladunjavosti i banalnosti. U tom smislu, kao i pripovedač „Oštrog starta“, trudim se da budem dobar učenik stričeve „Škole mrzitelja anegdota“.

Mokrin, mjesto gdje živite poznato je i kao rodno mjesto Mike Antića i Raše Popova. Antić se kao sporedna ličnost javlja u Vašem romanu...

Da, ali to je neki drugi Mika Antić, izmišljeni književni lik. Ako se vratimo u realnost, mogao bih da vam kažem da sam godinama čitao Antićeve pesme, reportaže, onaj jedan njegov „roto roman“ za čitanje na plaži, koji je, naravno mnogo više od toga! Gledao sam njegove filmove koji pripadaju crnom talasu, TV filmove; pregledao scenarije, čitao o tome kako je prvi put odveo Jugoslaviju na pesmu Evrovizije, kako je pre svih pokrenuo rok časopis „Ritam“... Raša Popov mi je jednom objasnio da je Antić „igrao simultanku“: on se tokom dana viđao sa piscima, slikarima, glumcima, muzičarima, ali i bokserima, džudistima, i na neki način pamtio svaki potez.

Pišete kritiku. Ko su vaši omiljeni pisci?

U svet književnosti uveli su me pisci Đura Đukanov i Srđan V. Tešin. Prelomne 2000. godine, u jednom mokrinskom kafiću, Tešin mi je poklonio knjigu „Pseći vek“ koju je priredio Saša Ilić; panoramu u kojoj su, pored pripovedaka Ilića i Tešina, bile priče Uglješe Šajtinca, Borivoja Adaševića, Mihajla Spasojevića i Nenada Jovanovića. (Naslov zbirke je igra godinama: da li je Odisejev pas Arg, kada se preračuna odnos psećih i ljudskih godina, čekao svog gazdu da se vrati na Itaku ceo jedan ljudski vek!) Od tada sam veliki fan upravo ove generacije pisaca – čitam ih, intervjušem, ali i o svojim pričama, ako smem da budem neskroman, razmišljam, pored ostalog, zauzimajući nekakav stav prema njihovoj prozi. Takođe, volim prozu Filipa Davida i Mirka Kovača, velikih pisaca koji pripadaju slavnoj grupi književnika u kojoj su bili i Borislav Pekić i Danilo Kiš. Ovih dana čitam knjigu „Samo bogovi mogu obećati“ Boža Koprivice. To je savršena „dokumentaristička“ proza!

Vujica Ognjenović (Vijesti, Podgorica,18. mart 2011.)  

***********