Jasmina Vrbavac, književna kritičarka Politike, o romanu "Oštar start"

Slika Predhodna Sledeća 



Isečci života
Oštar start, Mića Vujičić

Na kom virtuelnom mestu se može povući ona tanka linija koja razdvaja svakodnevicu od književnosti? Kada ima smisla pisati i pripovedati o nečemu što deluje kao trivijalna svakodnevica? Mića Vujičić se odlučuje da podrži shvatanje po kome je svaka ljudska jedinka osobena, jedinstvena i neponovljiva u svojoj pojavnosti, ma koliko na prvi pogled delovala obično. Oštar start je zato ne toliko potraga za identitetom, već pre potvrda da identitet jedinke nije fikcija, ali da ga fikcija, tj. književnost može razotkriti i u trenutcima kada se on u običnom životu ne prepoznaje. Likovi ovog romana u više navrata i sami su zapitani nad sopstvom kao takvim, traže povremenu potvrdu svoga ja naglas izgovarajući „Ja sam“, rečenicu koja se kao lajtmotiv proteže ovim nevelikim romanom fragmentarne konstrukcije. I tu potvrdu pronalaze na, za književnost, pomalo neočekivanom mestu – u anegdoti. Vujičić uspeva da ovaj potcenjeni žanr uzdigne na vrednosnoj žanrovskoj lestvici, demantujući zle glasine da se žanrovima uopšte može pripisivati ili ukidati vrednost, demantujući konačno i sopstvene likove koji deklarativno pokušavaju da pobegnu od anegdote doživljavajući je kao isečak iz celine, nemoćan da opiše celovitost jedne ličnosti, a kamoli dosegne univerzalnost.


Koleba se Vujičićev roman u ovoj teorijskoj zapitanosti i na nivou samog teksta, od potvrde do poricanja moći anegdote da se uzdigne u književni žanr. Jednom od likova, pitoresknom stricu-blizancu, neostvarenom piscu, pripisuje strah od anegdote i nemoć da se anegdota pretvori u priču. Sledeći logiku zamišljenog lika, pronađeni rukopis stričeve pripovetke je zato i umetnut u roman kao primer neuspelog pokušaja da se kroz anegdotu opiše jedna ličnost, u ovom slučaju, pesnik Mika Antić. Ali, na širem fonu romana, epizoda sa pronađenom stričevom pričom je samo još jedna od anegdota utkana u kompoziciju Oštrog starta. Vujičić postupkom montaže mnoštva anegdota labavo povezanih naizgled uzgrednim sećanjima naratora (sina i najmlađeg člana jedne banatske porodice), poe ntira ideju da su upravo najsitniji isečci iz života, a možemo ih nazvati i anegdotama, vredni prepričavanja i sećanja, da su oni srž jednog bivstvovanja. Kroz njih se može ogledati celina i ličnosti i jednog života, pa konačno i jedne epohe, jer su oni ono što odskače od svakodnevice, dok je sve ono što nije vredno sećanja i prepričavanja, zapravo trivijala koja ostaje izvan polja književnosti. Zato se i fragmentarnost pokazuje kao logičan izbor u komponovanju romana, jer će svojevrsni niz isečaka nečijih stvarnosti, na kraju pružiti čitaocu mozaičnu sliku i mikro, ali i makro sveta. 


Na tragu porodičnih biografija u maniru Bore Ćosića, Vide Ognjenović, Mirka Kovača, Davida Albaharija, Vujićićeva proza se, zahvaljujući anegdoti koja oneobičava likove i dogadjaje, doživljava kao artificijelna verzija stvarnosti. Tom utisku doprinose i lokalne boje jednog nesvakidašnjeg banatskog sela kakvo je Mokrin. U naizgled običnim životima bizarnosti ima na pretek, uzrokovanih mentalitetom mokrinskih junaka pre svega, ali i duhom vremena situiranog u devedesete proteklog veka.


Ipak, dominantan utisak je da se Vujičić od devedesetih brani hronikom, ne jedne epohe, već malom, porodičnom, onom koja se pripoveda sa toplinom i humorom, kao što se porodične priče ispredaju u krugu najbližih, u slavu sećanja koje produžava život predaka. Svaki od pokušaja nekog većeg zamaha, opisa epohe kroz smrti onih koji su okusili rat devedesetih, ili konstituisanja već (od Bože Koprivice do Handkea) viđenih metafora „fudbal kao život“, ne poseduju onu nosivost koja bi mogla izdržati svu težinu teme. To za ovaj kratki roman i nije od najveće važnosti jer je on u celini postavljen prema merama čoveka i onog najdubljeg ljudskog, jer se nepretenciozno i umiljato njegovi likovi podvlače pod kožu čitaoca, čak i u trenucima kada, istina retko, fragmentarna struktura zahramlje ili anegdota zazvuči poznato. 


Jasmina Vrbavac (Politika, 27. mart 2011.)


***********