Škvorecki i krimići

Slika Predhodna Sledeća 


Baš dugo nisam ništa čitala. A onda sam odjednom počela da čitam dve knjige. Krimi roman Jozefa Škvoreckog i knjigu Klaudia Magrisa. Zanimljivo je da su me ovim piscima privukla dva teksta objavljena u Ninu-u. Dugo ne kupujem Nin. To je složena priča. Jedan stari kolega lekar mi je pre smrti zaveštao kolekciju Ninova koje je kupovao tokom rata, devedesetih. Broj za brojem, pedantno arhivirajući novine u velike kutije. Prihvatila sam taj poklon, a kad je umro ovaj stari doca, bilo mi je teško. Otvarala sam kutije iz tog vremena. A na marginama su bile – ni manje, ni više - njegove opaske! Čitao je Nin sa penkalom u ruci i beležio. Kraj intervjua nekog političara, napisao bi: „Ma, lažeš, znao sam ti oca“, ili: „Tako je, kaži im, ti im kaži, kaži tim šušama“. A nekad bi čak i opsovao. Međutim, opteretilo me je to. Taj drhtavi rukopis tankom penkalom na marginama. Rukopis koga se sećam i sa njegovih recepata... Al’ pored svega tog, ’ajd kupim ipak pre nekoliko dana Nin! Preveli su tekst o češkom piscu i disidentu Jozefu Škvoreckom. Ima u razgovoru dobrih detalja, ali je najbolji onaj – zašto Škvorecki piše i krimi romane. Kad je imao 33, morao je da četiri meseca provede na infektivnom odeljenju jedne bolnice. Naravno, čitao je da bi prekratio vreme, međutim knjige koje su mu prijatelji donosili i ostavljali nije kasnije mogao da iznese sa infektivnog odeljenja. To je bilo strogo zabranjeno. Zbog toga su prijatelji počeli da biraju koje će mu knjige doneti i tako ih se faktički zauvek odreći. Znali su da će knjige koje mu daju ostati zarobljenje u bolnici. I donosili su tako stare detektivske romane! Njih su najlakše žrtvovali. Škvorecki kaže da je postojala biblioteka u bolnici (to je morala biti biblioteka zatočenih knjiga, zar ne, pitam vas ja!) ali su u njoj bila samo Lenjinova dela i socrealistički romani. Tako je veliki pisac ušao u svet krimića. Neverovatno! Toliko prozaično da ću pročitati sve od Škvoreckog. A i od Magrisa. Nin je preneo i preveo i razgovor sa poznatim italijanskim piscem. Prvi odgovor je isto neverovatan. Novinar pita da li je tačno da je Magris još kao dečak napisao prvu zbirku eseja o psima. Da, to je bila zbirka kartica sa podacima o različitim rasama, 332 rase, kaže Magris. Na karticama su bile informacije o psima koje je nalazio u časopisima i stručnim knjigama, iako je tekst bio pun podataka, vrlo dosadan. Klaudio Magris je tada kao dečak dodavao izmišljene podatke. U jednoj fusnoti je, recimo, napisao: španski mastif je jači od francuske doge. Međutim, njegov otac koji se razumeo u „velike pse“, kako kaže, naterao ga je da izbriše tu fusnotu. Magris je u detinjstvu prepisivao enciklopedije, kaže da je znao sve mirovne paktove između Francuske i Španije. A ne zna ni sad zašto je to činio. Sviđala su mu se imena gradova. „Narbona, na primer...“ Uzela sam olovku i svojim doktorskim rukopisom (he, he!) na marginama novog Nina-a napisala: Njih dvojica su geniji. Škvorecki i Magris. Geniji!

Mila Dea Polič (33), specijalista urgentne medicine

***********