DORUČAK (posno, sa Madam Bovari...)

Nutricionisti kažu da je doručak najbitniji. Međutim, ja ne mogu da doručkujem, tojest nisam mogao, sada je sasvim drugačije, to mi mnogo znači jer svojom Lastom taksiram od sedam. Delovaće neverovatno, ali pročitao sam Floberov roman, čekaj, zar je moguće da zaboravim naslov tako čuvene knjige: Madam Bovari, dakle, čitao sam Madam Bovari (zašto uvek zaboravljam naslove?) i tamo sam pronašao jednu scenu nakon koje dobro doručkujem, jer se uvek setim tog ukusa, to mi otvori apetit, iako knjiga baš i nije za tu namenu, zar ne?! Ta scena je pri kraju, kad Flober kaže kako je gospođa Ome voli da jede one hlepčiće koji se jedu za vreme posta sa slanim maslacem („poslednji primerak gotske hrane koji se vuče možda iz vekova krstaških ratova i koje su snažni Normani nekad jeli da puknu, verujući da vide na svojoj trpezi, pri svetlosti žutih buktinja, između vrčeva hopokrasa (Slatko vino sa cimetom!) i divovskih komada suva mesa, glave Saracena koje imaju da prožderu“. Gospođa Ome, apotekarova žena, krcka hlepčiće, evo već sam gladan, hlepčiće koje gospodin Ome kupuje kod čuvenog pekara u Ulici Masakr. Vidiš, Mićo, sve pamtim, ali naslove tako teško. Ali, svakog jutra doručkujem, sam pečem hlepčiće i jedem ih sa slanim maslacem, kao Floberovi supružnici Ome, hlepčiće iz pekare Masakr.

Jova Flojd Simić (22), taksista koji teško pamti naslove i koji dve noći nije spavao sve dok se nije setio naslova knjige Miljenka Jergovića „Srda pjeva, u sumrak, na Duhove“ i naslova knjige Mihajla Spasojevića „Noge Jarmile Kratofilove“

RUČAK (kod Žaka Širaka)

Čitam autobiografiju Bila Klintona Moj život, ali u orginalu, na engleskom. My Life. Slabo ja čitam beletristiku. Čitanje političkih biografija je moja uža specijalnost. Neko je za to saznao, tako da ponekad na lokalnoj radio-stanici, najčešće četiri-pet puta godišnje, komenatrišem biografije koje se štampaju kod nas i u svetu. Kako sam u to ušao? Jednostavno, tražio sam odgovore. Zašto su nam se dogodile devedesete, zašto nam se dogodio Milošević? Nije lako pronaći odgovor. Da vas ne davim, reći ću vam da je Klintonova biografija zapravo knjižurina od 1000 strana. Ima tu puno podataka, dobrih i loših mesta sa kojim se slažete ili ne slažete, diskutabilnih stvari... Šta sam hteo da vam kažem? Meni se čini da vam od svake knjige ostane slika ili dve za pamćenje. Kao kad ručate i ručate i ručate: predjelo, supu, glavno jelo, pa tako sve po redu, sloj po sloj, a onda popijete kafu. I u vama ostane samo ukus kafe ili ukus jednog zalogaja. Možda i grešim. A koju ću scenu pamtiti iz biografije Bila Klintona? Pa, ipak onu kad Bil Klinton opisuje nekoliko dana provedenih u Parizu za vreme onog zvaničnog potpisivanja mira nakon koga staje rat u Bosni. Tada se susreće sa predsednicima Srbije, Hrvatske i Bosne na ručku koji u Jelisejskoj palati organizuje Žak Širak. (Dok ti ovo pričam, za tvoju anketu, u glavi mi je slika tog stola, tog ručka i Žak Širak koga evo neprekidno gledam pred sobom kako žvaće, kao da sam i ja bio tamo!) Da ne dužim! Bil Klinton piše o Miloševiću. Dok ručaju, on sedi za stolom tačno preko puta Miloševića i oni pričaju. Bil Klinton opisuje Miloševića kao inteligentnog čoveka, ljubaznog i srdačnog, čoveka koji jasno govori, ali i kao čoveka sa najhladnijim pogledom koji je do tada video. Sve su to lični utisci, naravno, ali ovo mi je skrenulo pažnju. „On je bio takođe vrlo paranoičan“, piše u knjizi, „dok mi je govorio kako je siguran da je atentat na Rabina posledica izdaje nekoga u tajnoj službi. Zatim je rekao da svi znaju šta se desilo sa Kenedijem, ali da smo mi Amerikanci ’bili uspešni u pokrivanju cele te stvari’.“ To sam, eto, pronašao u Klintonovoj knjizi, naizgled detalj, anegdota sa ručka, ali za mene vrlo bitna slika, ne pozitivna svakako, međutim to je moja lična stvar, samo moj utisak o nekome, moja potraga za odgovorima.

Radovan Medurijvić (57), mašinski inženjer

JOŠ JEDAN RUČAK („Kod Pepikasa“ sa Ernestom Hemingvejem)

Ja volim knjige u kojima se dobro jede. Naravno, ne mislim na kuvare. Mislim, nemam ništa ni protiv kuvara, daleko bilo, pa ja sam školovani kuvar. Možda baš zato ne volim uputstva. Shvatio sam da postoje dva tipa ljudi:
1. Oni koji obavezno pročitaju uputstvo pre nego što uključe tek kupljeni televizor u struju.
2. Oni koji nikada nisu primetili da bila kakva uputstva postoje i koje će jednom opaliti struja.
Pripadam ovom drugom tipu. Složili se ili ne, ma koliko vešto bili napisani, i kuvari su neka vrsta „uputstva“. Zato kada kažem: „Ja volim knjige u kojima se dobro jede“, ne mislim na knjige sa receptima. Mislim baš na to: na romane u kojima se dobro krka. A romana u kojima se dobro krka baš i nema tako mnogo. I čitalac i pisac u tom slučaju moraju da budu literarni gurmani. Kao Ernest Hemingvej, na primer. Kao maestro Ernesto, zvani Papa. On je voleo ženske, voleo je da jede i voleo je da pije. Posle se ubio iz puške. Za mene je Hemingvej - najbolji pisac svih vremena. Eto, upravo je on jedan od pisaca u čijim knjigama se najbolje jede. Pogotovo u knjizi Opasno leto. Uvek ogladnim kad krenem da čitam tu dokumentarnu prozu. Hemingvej ju je napisao za časopis Lajf. Kao stari Papa odlazi u Španiju da još jednom gleda brobe bikova i piše reportaže. A to je doba čuvenog okršaja matadora Luisa Migela Domingina i matadora Antonija Ordonjesa. Još jedna hemingvejevsak borba na život i smrt, odlična priča... Ali da vidiš kako Hemingvej opisuje svoja lutanja po Španiji, da vidiš kako opisuje taverne, hotele, kafane i restorane u kojima jede – pa to je za antologiju literarnog gurmanluka. Na primer, kad priča kako jede dobru porciju prženih mladih jegulja sa belim lukom koji liči na bambusove pupoljke, pije vino iz krčaga, ili kad na jednom drugom mestu opisuje kako doručkuje u taverni, pije belu kafu i umače dobri hleb. Opasna je scena kad ručaju kod „Pepikasa“, nikad neću to zaboraviti! Vino sa svežim sokom pomorandže i limunom, a tek im iznose kobasice, svežu tunjevinu, sveže girice i rskavo pečene sipe sa ukusom jastoga. Stek, piletinu sa žara, pirinač začinjen karanfilićima i venera-školjkicama. Ali da se razumemo! I kad svega toga nema, u nekoj maloj taverni kraj prašnjavaog puta, kad Papa Hemingvej izađe iz kola da bi napravio pauzu i ručao, pa jede obična pečena jaja, parče slanine i ljutu papriku – to je opet literana gozba, to je knjiga u kojoj se dobro jede, to je knjiga koju bih mogao bezbroj puta da čitam. A ja nisam neko ko voli reprize. Mada se sad u ovoj tvojoj anketi i sam repriziram. Zato mi nije jasno što me ponovo pitaš: Šta čitam? Repriza je nešto kao podgrevanje ručka od juče. A ja nisam Ernesto. Majstori i od ručka od juče umeju da naprave literaturu.

Aca Bertoluči Zec (34), kuvar, golman, basista i književni kritičar (još uvek!?) bez angažmana

VEČERA („sa Mišelom Onfreom“ i jednim privatnim detektivom)

Bila sam na nekoj večeri sa prijateljima. Tamo mi je moj dobar drugar Mita Perić Simić, inače privatni detektiv po zanimanju, što je jako interesantno, rekao kako čita zanimljivu knjigu. To je knjiga koja se zove Gurmanski um (filozofija ukusa). Evo je, tu mi je u torbi! Pisac je Mišel Onfre, knjiga je iz one sjajne edicije koja se objavljuje u Čačku (imam i onu knjigu o cigaretama!). Knjiga mi se jako dopada, ima puno zanimljivih mesta, poput onog o tartufima, prava filozofija tartufa – tartuf i njegovo afrodizijačko dejstvo. Još te večeri sam uzela od detektiva Mite knjigu, tako da eto to sada čitam. Inače, na večeri smo jeli pastrmku u belom vinu, njam-njam. Uzela sam recept! Evo ga na ovom papiriću, vidiš to je super, njime obeležim dokle sam stigla. Hoćeš da ti pročitam recept? Pastrmke očistite i ostavite da se suše. U dublju posudu sipajte vino i vodu, dodajte biber, lovor, prepolovljeni crni luk i kriške limuna. Posolite i kuvajte dok ne ispari polovina tečnosti, pa stavite pastrmke i kuvajte na tihoj vatri najduže 15 minuta, kako se ne bi raskuvale. Izvadite ih i ocedite pa prelijte sosom, koji ćete pripremiti tako da na buteru propržite brašno stalno mešajući, ohladite ga, dodajte biber i umešajte kiselu pavlaku.  Pastrmku prelijte sosom, ukrasite kriškama limuna i peršunovim lišćem. To ti je recept. Taksi!!! Sad mi je opet pobegao taksi. I sad sam opet gladna! (Je l to na taksiju pisalo Lasta?! Tripujem.)
 
Maja Katić (34), glumica

NOĆNO PRIKRADANJE FRIŽIDERU (tragovima ubica iz romana Agate Kristi)

Čitam do zore. Evo nekoliko naslova koje sam u skorije vreme pročitala:
Saša Obradović: Vrt ljubavi
Mile Stojić: Via Vienna
Patrik Modiano: Rodoslov
Žan-Mari Pelt: Zakon džungle
Tatjana Gromača: Crnac
Obožavam da čitam. Noću. Volim da sam budna dok svi spavaju. I uz to – da budem u paralelnom svetu. Svetu iz knjige. Volim noć, stolnu lampu i da šetam stanom u pauzama čitanja. Ali imam jednu manu. Ne mogu da zaobiđem frižider. A ne bih smela da jedem noću. Još uvek sam menekenka. Ne vredi, šunjam se, mrak, pa svetlo kad otvorim frižider. I jedem i jedem i jedem. Čokoladnu tortu. Moj muž hrče, a kad je budan, uplaši se od mene. Ja u mraku, šunjam se po stanu, oko frižidera, sa nožekanjom u ruci. Sečem tortu. Šta ti radiš sa tom nožekanjom, pita me muž. Jebote, strašna si, gle kakva si na senci!? Kao da si ubica, kao da si izašla iz romana Agate Kristi.

Milla Papandreu (...), manekenka

***********