Mokrinske vršalice


Slika 1 Predhodna Sledeća 

Svet počiva na sećanjima i jednom zrnu žita

Bogdan Ibrajter Tane: MOKRINSKE VRŠALICE, Istorijski arhiv Kikinda, 2009.

 

Poznati novinar, dugogodišnji reporter, kolumnista i ilustrator Politike Bogdan Ibrajter Tane objavio je knjigu Mokrinske vršalice, lepo opremljenu „monografiju“ u kojoj je oživeo Mokrinčane sa starih fotografija. Reprodukovao je stari banatski svet sakupljen zbog vršidbe žita koji je možda u prvoj polovini prošlog veka stao pred to čudo tehnike: fotoaparat da bi pozirao za celu istoriju ili još pre za jednog jedinog čoveka koji će, evo, na početku milenijuma napisati istoriju vršidbe, povest vršalica.

Na predstavljanje Ibrajterove knjige u Mokrinu – promocije koje uvek broje gotovo neverovatan broj posetilaca – došli su mokrinski gepezi, poneki od njih po prvi put baš tu ovakvim povodom. Majstori, stari prijatelji, gospoda obučena i doterana lepo kao filmski glumci koji su upravo sišli sa platna na kome se vrti Kazablanka. „Dobro veče, ovo je veče mokrinskih gepeza“, rekao je tada Raša Popov. Oni su zapravo bili domaćini, jer su mnogi sami po sebi istorija vršidbe, zvezde knjige Bogdana Ibrajtera Taneta.

„Ljudski rod je utemeljen na zrnu žita, civilizacije su od njega isklijale“, zapisao je autor u prvoj rečenici, da bi nakon toga napisao uvod o kulturi žita i kratku istoriju vršidbi u svetu, koja kreće još od rimskog pisca Plinija Starijeg 70. godine nove ere koji pominje Galiju i galska kola za košenja žita. Nakon toga Bogdan Ibrajter je na svom terenu: „Prema izjavi Dušana Popova Šijačkog (Duška Kovačića dede po majci), koji je u mladosti bio veliki ajcer ili ložač, prvu parnu vršalicu su u Mokrin dovukli Pekini – Stepanovi 1897. godine“. Mašina je bila lokomobila, na volovsku vuču, najverovatnije marke klejton-šatlvort. No, Milan Suvajdžin je nabavio prvu samohodnu mašinu, popularni gazdašag, koju je od stanice do kuće vlasnika preterao majstor šloser Krista Zavišić. Ž. Kokanov se pred Tanetom setio kako su ljudi stojali na sokaku, sa jedne i sa druge strane, zabezeknuti kako idu kola bez konja, dok je Krista bio sav važan, „pa se samo kosiri kako ume da kormani“.

Tane je, ne zaboravljajući baš nikog, nabrojao sve vršalice, sve majstore, strojare, mašinbravare, gepeze, bandigazde i njihove pomoćnike, mešajući sa njima mirise žita, nove slame, vrelih mašinskih maziva, cušpajza, punjenih paprika, krofni, ovčijih paprikaša, nasuva sa sirom, dima iz odžaka parnjača. Detaljno je opisao proces vršenja na starim mašinama (koji mi je uvek izgledao kao neverovatno složen dok sam gledao stare fotografije), zaključujući da „svi u bandi, izuzev bandigazde, rade bosi“. Tanetova istorija našla je mesta i za Mileta Abina Baču koji bi se ponekad iznervirao, a potom demonstrativno napuštao rad, preteći da sad ide i da se nikada više neće vratiti. Čekao je tako ljut na ćošku, a onda se vraćao kod mašine. I za čiča Ljubu Cincara čiji su šešir neki nestašni momci bacili u trumbli. Tamo gde na trešu izlazi slama, pojavio se šešir sav u fronclama.

Knjigu zatvaraju fotografije. Na njima je društvo sakupljeno oko vršalice, ljudi, žene i deca. Neverovatno je koliko su te fotografije lepe. U sred teškog rada ljudi sede, stoje i poziraju. Stariji na stolicama, sredovečni sa džakovima na leđima, deca vesela kao da je praznik. Na gotovo svakoj slici, što je naročito zanimljivo, po jedan Alen Delon, atleta sa mišićima, u belim bermudama. Na fotografiji snimljenoj 1954. godine u dvorištu Mile i Radovana Tešina moja majka je prepoznala sebe – sedi u krilu tetke Milke, inače i moje kume, koja je, kad smo se poslednji put videli (ne naslućujući, naravno, da je poslednji) kazala: „Šta je bilo – vidili smo, šta će biti – vidićemo“. Iza njih je, go do pojasa, sa modernim kačeketom na glavi, teča Radovan, sećam se: sa čitavim najpreciznijimm geografskim kartama u glavi, čuveni majstor koji je kupovao roto romane, princa Valijanta; u Rumuniji je obijao sopstveni auto da bi otključao ključ. 

Mokrinske vršalice, dakle više su od istorije mašina. Kao i u slučaju druge dve zbirke reportaža Bogdana Ibrajtera, to je knjiga o Mokrinu, o Vojvodini, hronika jednog doba. Ponekad, naročito noću, imam priliku da prošetam pustim mokrinskim ulicama sa Tanetom Ibrajterom koji pričom oživljava danas napuštene stare i trošne kuće. Posedujući neverovatnu memoriju ponovo sklapa mozaik jednog iščezlog sveta. Sreća je što nije nostalgičan i melanholičan. To su jezivi neprijatelji sećanja. Da slučajno jeste sećanja i talasi nostalgije koji za njom nailaze sasvim bi nas utopili. Kad smo već kod talasa, primećujem da Tane nosi mornarske majcu. U vojsci je bio mornar, kao i najslavniji Mokrinčanin, pesnik Miroslav Antić. (Raša Popov nije bio mornar, ali je zato u Londonu preživeo udar orkanskog vetra.)

 

Mića Vujičić

***********