Folirajte se, pročitali ste! (55)


Slika 1 Predhodna Sledeća 


Cimeri iz potpalublja

Pol Oster: Sanset Park, Geopoetika


Pisac Renco, jedan od epizodista novog romana Pola Ostera, planira da napiše esej o stvarima koje se ne dogode i životima koji se ne odžive. U njegovoj zamisli o budućoj dokumentarnoj prozi, glumac Stiv Kokran jedan je od glavnih likova. Kada je Renco napunio devetnaest, na vest o glumčevoj smrti, majka mu je saopštila da je u pozorištu naprosto bila odlepila na njega. Stiv Kokran umro je 1965, u četrdeset i osmoj. Uputio se svojom jahtom, sa tri mlade ženske, ka Kosta Bravi, ali se nasukao kod Gvatemale. Umro je od infekcije pluća, a tri devojke izgubljene na pučini, koje nisu ništa znale o navigaciji – piše Oster u ovoj maloj digresiji – lutale su okeanom deset dana, sa raspadajućim lešom filmske zvezde pod palubom.


Otkud Stiv Kokran u „Sanset parku“? – moglo bi vas upitati društvo kome ste upravo počeli da se hvalite kako ste pročitali roman Pola Ostera, na račun ove instant kolumne, naravno. Stiv je igrao epizodnu ulogu u filmu „Najbolje godine našeg života“ koji povezuje junake ovog romana. Onog „glavnog“, koji već godinu dana fotografiše stvari ostavljene u napuštenim kućama (bankrot, dug, zaplena), sa celom ekipom koja se nelegano uselila u drvenu dvospratnicu u napuštenom bloku između Četvrte i Pete avenije. Sa devojkom koja piše disertaciju o Americi u godinama neposredno nakon Drugog svetskog rata (film je od ključne važnosti), mladom depresivnom slikarkom, ili vlasnikom Bolnice za pokvarene stvari, radionice za popravku predmeta koje je vreme pregazilo.


Prateći živote cimera iz Sanset Parka, Pol Oster upečatljivo dočarava pustinju koju iza sebe ostavlja aktuelna ekonomska kriza. Roman struktuira na nizu poglavlja u čijim se naslovima nalaze imena njegovih junaka. Poglavlja pritom predstavljaju kratke preglede njihovih života koji bi trebalo da se vrate u ravnotežu sličnu onoj koju pokušavaju da uspostave junaci pomenutog filma iz 1946.


Čini se da između glava, tojest između junaka, stoje nevidljivi zidovi (čitalac je u prilici da vidi sliku „krize“ iz svačije perspektive). Kako priča odmiče, javlja se potreba za kontaktom koju bi metaforički mogla nagovestiti rečenica iz sveske mlade slikarke: „Ljudsko telo ne može postojati bez drugih ljudskih tela. Ljudskom telu je potreban dodir.“ Do tog dodira dolazi u četvrtoj, poslednjoj celini „Sanset Parka“, romana u kome, pored ostalog, možemo da pronđemo puno bejzbola, malo Buša, malo Čejnija, Beketa ili „Velikog Getsbija“. O Stivu Kokranu da i ne govorimo.


Mića Vujičić (Blic, 12. februar 2012.)


***********