Tanja Mandić
Rigonat, pozorišna rediteljka
Mikrokosmosi čekaju
let na aerodromu
Prvih dana aprila na Velikoj
sceni Ateljea 212 premijerno je izvedena drama Tene Štivičić „Svici“ u režiji
Tanje Mandić Rigonat. U komadu čija se radnja odvija na aerodromu nakon što su
odloženi svi letovi, igraju Aleksandra Janković, Ljubomir Bandović, Anđelika
Simić, Goran Jevtić, Vjera Mujović, Vlastimir Đuza Stojiljković, Dragana Đukić,
Hristina Popović Mijin, Vanja Milačić, Vladislav Mihailović i drugi. O
„Svicima“ kao iskrama života i smisla, o ukrštenim sudbinama, jednoj Karverovoj
pesmi, te snegu i aerodromu kao čistilištu - razgovarali smo sa rediteljkom
Tanjom Mandić Rigonat.
YC: Zaplet drame Svici
počinje u trenutku kada snežna mećava blokira aerodrom i kada svi letovi budu
otkazani. Junaci tada kao da bivaju poslati na najtežu i najzagonetniju
destinaciju – moraju da na neki način otputuju u sebe, da se zamisle nad
sudbinom, životom?
Tanja Mandić Rigonat: Uhvaćeni
u klopku prostora i vremena, likovi u drami su istrgnuti iz svojih fiksiranih
planova i umesto da fizički lete oni u našoj predstavi putuju u središte svojih
bića. Naša predstava se bavi tim unutrašnjim putovanjem, bekstvima od bliskosti
i stvaranjem bliskosti, suočavanjem sa temama ljubavi, roditeljstva, smrti,
smisla zivota... Na aerodromu se sreću bivši ljubavnici, uspešna književnica i
ratni reporter, na aerodromu je i par koji je krenuo na Barbados da se tamo
odvikava od alkoholizma, mlada Ruskinja koja iz Habarovska putuje u Ameriku kao
u obećanu zemlju. Otac koji nenajavljeno putuje u Ameriku u posetu sinu koji
otvara novo pozorište sa delfinima. Na aerodromu su i dve prijateljice
stjuardese i mnogi drugi zanimljivi likovi putnika i aerodromskog osoblja.
Njihove sudbine se
ukrštaju na čudesan način...
Njihove sudbine se
ukrštaju, zapliću. Neispavanost, neizvesnost, „prizemljenje“, prekinuto
pravolinijsko putovanje od tačke A do tačke B utiče na njih. Situacija čekanja
je u dramaturgiji dvadesetog veka postala svojevrsna metafizička situacija.
Čekanje nije neaktivno. Naprotiv! Kada sam pročitala Tenin komad imala sam
asocijaciju na priče Rejmonda Karvera i njegove pesme. Zapravo, fascinirala me
je njena sposobnost da uočava male bitne stvari i oko njih plete priču, smisao
za građenje mikrokosmosa svakog pojedinačnog lika. Otud u predstavi i Karverova
pesma „Zaostali fragment“ na koju je muziku komponovala Anja Đorđević. Stavila
sam je u predstavu kao poetski akcenat, kao poetsko izoštravanje onoga što mi
je bilo bitno.
Čovek, dakle, nema
vremena da razmisli o sebi sve dok ne padne „dubok sneg“ - kako je pisao Voja
Despotov - sve dok letovi ne budu otkazani. Kad svet za trenutak ispadne iz
šina, junaci drame kao da su prestravljeni, šta će sad sa sobom?
Savremeni čovek živi
uljuljkan u velikoj tehnološkoj laži, misli da je svemoćan, da je savladao
prirodu, a onda se priroda pobuni uraganima, požarima, zemljotresima, olujama i
rasprši tu sliku. Sva krhkost naših života postaje dramatično vidljiva. Prostora
za poeziju i
filozofiju sve je manje u svakodnevnom mehaničkom ispunjavanju životnih obaveza,
funkcija, zadataka... Život
kao da teče pored ljudi koji misle da ga žive. A onda, u nekim ekstremnim
situacijama, kad se umeša „slučaj“, čovek i život se dodirnu u punoći.
Komad je žanrovski
raznolik...
Tekst Tene
Štivičić moguće je čitati na razne načine i od njega praviti potpuno različite
predstave. Žanrovska raznolikost je stvar rediteljske koncepcije. Likovi su
inspirativni kao i njihovi međusobni odnosi i kad se sve u glumačkoj igri dovede
do maksimuma, razvije do kraja, onda se dobije šarena lepeza najrazličitijih
emocija i stanja. Nas je u predstavi zanimalo upravo to
pozorišno ispoljavane emocija i građenje jezika emocija dokumentarnim, gotovo
filmskim, pristupom. Rekonstrukcija unutrašnjih dešavanja. Aerodrom na kome se sve odvija nije neki rekonstruisani
postojeći prostor. Aerodrom je čistiliste, između dva leta, između kojih
zasijaju „Svici“, iskre života i smisla. Prostor naše prestave je prostor satova, snega (njegove
beline, tišine i smrti), samoće… Upravo to insistiranje na suočavanju likova sa
njihovom unutrašnjom vatrom ili prazninom, takvo komponovanje glumačke igre,
kao i svih drugih elemenata predstave - mislim da je ključ tog snažnog prožimanja
predstave i publike koji nam se događa kad igramo “Svice”.
Da li ste već odlučili
šta režirate nakon komada Tene Štivičić? Da li postoji neki tekst koji biste
rado postavili na scenu ili, recimo, knjiga koju biste dramatizovali?
Nakon Tene, milim
da će to biti „Zli dusi“ Dostojevskog.
Mića Vujičić