Nin
Arijana Harviks, argentinska književnica: Zatvorili ste duh u tor

Likovi su neprekidno sputani prividnošću života. Telo je isto što i duh, oba su gurnuta u ćošak. Crkni, ljubavi jeste roman o uterivanju u obor – kaže za NIN gošća ovogodišnjeg festivala „Krokodil“

Najpre smo pomislili da ćemo lako postaviti nekoliko pitanja Arijani Harviks o njenom romanu pod naslovom Crkni, ljubavi, objavljenom u izdavačkoj kući Booka, u prevodu Vesne Vidaković. Reći ćemo da je to fikcija s elementima horora. Ili storija s primesama gotskog...

Srećom, na vreme smo uvideli dubinu te izuzetno čitljive priče, oštre poput noža.

Horor?! Umesto uklete kuće, imamo „ukletu“ kamp-kućicu. Gotsko? Radilo bi se o retkoj gotskoj priči u kojoj se pojavljuju – vatrogasci.

„Ljubav, seksualna želja, majčinstvo, to je ovde gotika, to je zastrašujuće, to je ukleto“, kaže Arijana Harviks za NIN. „Ne podnosim žanrovski pogled na književnost, ne volim nikakva sputavanja, nikakva estetska ograničenja, ali horor nastaje na takav način, ne zbog žanra, već iz same utrobe bračne i majčinske ljubavi. Sve se dešava protiv moje volje. Plan pisanja rekoste? Nikada nije monolitno, pisanje nije ni isključivo kontrola, niti samo intuicija, nego kombinacija te dve stvari.“

Književnica rođena u Buenos Ajresu, sa završenim studijama filmskog scenarija, dramaturgije, izvođačkih umetnosti i komparativne književnosti, koja od 2007. živi u Francuskoj – odgovara nalik naratorki dela prevedenog na više od dvadeset jezika.

Glavna junakinja nalazi se u periodu života kada treba da prihvati uloge majke i supruge, ali ne uspeva da rastumači osećaj teskobe, pa kopa po svesti u potrazi za „trenutkom kada je bila slobodna“. Očaj, bes, želja, nagon, naboj, odvojenost od sveta. „To su moji dani“, pripoveda, „jedno neprestano zagušenje. Lagana propast.“ Žudnja? „Žudnja je bombona ulepljena za vrat, za kosu, za vratnu žilu.“

Na prvim stranicama redovno korača prema panoramskom prozoru, pretvarajući se da će proći kroz njega i cela se iseći; ne skriva želju da zgazi sopstveni odraz.

Šta je taj prozor? Ogledalo? Da li je povezan s najvažnijim pitanjima otvorenim između korica: sa slobodom, ljudskim telom, identitetom i prirodom?

„Prozor, odnosno vrata na kući, svi zastakljeni prostori, ne odnose se ni na šta konkretno jer roman, srećom, nije napisan u metaforičkom ili simboličkom ključu, ali svakako objašnjava teatralnost te kuće“, objašnjava naša sagovornica. „Od prvog poglavlja, od samog početka, kuća je prisutna kao poprište radnje, a porodični život sa tom bebom kao pozornica. Otuda prozori mogu biti mizanscen odnosa, majčinstva, bračne ljubavi. I prozor kao bekstvo od nedaća, naravno.“

Osim da se kroz njega prođe, staklo služi da nasloni glavu, pa diše.

Potvrđuje i vraća nas u poglavlje gde junakinji leče rane od posekotina: „Moj muž, sit mojih povreda po kući, postavio je torbice za prvu pomoć u kupatilo, dnevni boravak i kuhinju.“

Reći će nam da smo u pravu kad tvrdimo da tako proverava da li je u toj „zaturenoj zabiti“ još uvek živa. „Trajna igra sa spoljašnošću/unutrašnjošću, stvarnim/izmaštanim, sa staklom, stvarnošću, priviđenjem, i kako sam rekla – pozorištem. Setite se Staklene menažerije Tenesija Vilijamsa.“

Setili smo se... Najpre, staklene bašte i zbirke staklenih životinjica, suviše osetljivih i krhkih da bi se smele pomeriti s police – lomljivih kakva postaje Vilijamsova Lora, udaljavajući se od društva.

Životinje su nam privukle posebnu pažnju. Arijana Harviks smestila je dom mlade porodice tik uz šumu. Ženina bekstva u divljinu nisu samo pojačala njenu potrebu za slobodom, nego su joj istovremeno otvorila prostor da u bolu spoji telo i prirodu, u potrazi sa iskonskom prirodom bića. „Upere mi lampu na ležaju i vade mi komadiće stakla, ličice, trunje. Vade mi iz tela kristale, parčiće ogledala, latice, staklene pločice.“

Čitalac se lako „konektuje“ – veže za komšinicu iz knjige koja pokazuje „guzove na četu“, ali iza toga skrivena je tragedija o gubitku tela. Da li danas, na internetu, glumimo da živimo? Cinično poručuje da treba glumiti oduševljenje i odavati takav utisak?

„U Crkni, ljubavi, svi likovi, svekar, muž, svekrva, komšija, zavisnici, Cigani, ona sama, dakako, neprekidno su sputani prividnošću života, životom koji nisu proživeli ili lažnim, nametnutim postojanjima. Celu prozu prožima ta fatamorgana, da. Zato je teatralan. Telo je isto što i duh, oba su zaključana, saterana u ćošak. Reč je o romanu o uterivanju u obor.“

Nakratko dobijamo i muškog naratora – potencijalnog ljubavnika. Poručiće mu da zgrabi nož i raseče usta. Brutalno pripovedanje rasečenih usta – tako bismo ukratko mogli da opišemo stil Arijane Harviks. Dok protagonistkinja greje mužu drugi obrok za veče, iz mikrotalasne pećnice izleću varnice. Njen jezik pun je takvih varnica.

„Definitivno omiljeno pitanje! Bez morala, bez traganja za ideološkom porukom, neposredno sam prionula na radnju. Da, mikrotalasna varniči, jezik takođe. Upravo je ovo privlačno, zanimljivo kod pisanja, hvatanje tih varnica, tih smetnji, tih grešaka, onih omaški, rupa u jeziku kojim govore likovi.“

(NIN, 16. jun 2022)

четвртак, 23. јун 2022.

Gost „Beogradskog festivala evropske književnosti“ govori za NIN o svojoj knjizi Ljubav u vazduhu
четвртак, 16. јун 2022.

Likovi su neprekidno sputani prividnošću života. Telo je isto što i duh, oba su gurnuta u ćošak. C
четвртак, 19. мај 2022.

Dobitnik Gonkurove nagrade objašnjava NIN-u zašto u svojim delima često piše o „kraju sveta“ i kol
среда, 11. мај 2022.

Pisac Branko Ćurčić objašnjava NIN-u zašto je za glavnog junaka svog romana Iz mraka odabrao jedno