Charles Simić, slavni američki pesnik srpskog porekla, dobitnik Pulitzerove nagrade za poeziju, govori za “Feral” o svojoj nedavnoj poseti Beogradu, pesmama, bombardovanjima i ratovima koje je preživeo, te ekskluzivno otkriva kako je igrao fudbal sa Dragišom Cvetkovićem

Pesma o usamljenom čoveku koji pokušava da razume svet

Charles Simić, jedan od najpoznatijih američkih pesnika, posetio je Beograd (drugi put!) sredinom meseca oktobra prošle godine da bi promovisao svoju autobiografiju “Zastrašujući raj”. Čovek neverovatne biografije, američki akademik, profesor književnosti, esejista i pesnik kome je 1990. godine dodeljena Pulitzerova nagrada za poeziju, inače rođen  u Beogradu 1938. godine u straroj građanskoj porodici. Napustio Jugoslaviju 1953. Emigracija, Pariz, duga čekanja pred konzulatom, pa konačno Amerika - “Zatrašujući raj”…

Gospodine Simiću, nakon nekoliko decenija ponovo ste posetili Beograd. Čini mi se da je vaš boravak obeležila jedna čudna metafora. Naime, prozor u beogradskoj ulici Majke Jevrosime koji ste razbili daleke 1949. godine, po vašem dolasku 1982. godine, bio je i dalje polupan. Da li je ovog puta, pred kraj 2006. godine, taj prozor konačno popravljen. Jeste li proverili?

Prozor iznad ulaza na stepenište u zgradi u kojoj sam rođen konačno je zamenjen, bar su mi tako rekli, zahvaljujući NATO bombama, koje su pogodile obližnji TV studio i razbile mnogo prozora u okolini. Tako se ispostavilo, bar u ovom slučaju, da je bombardovanje doprinelo obnovi grada.

Kako vi kao pesnik kroz metaforu tog slomljenog prozora vidite Srbiju danas?

Ista je to priča. Razlog zbog kojeg taj prozor nije popravljen ranije jeste u tome što su se svi stanari u zgradi svađali i nisu pričali međusobno. Moja pokojna tetka je ignorisala neke svoje komšije čitavih četrdeset godina, pa je bilo nezamislivo da ona pokuca na njihova vrata zbog nekog prozora ili bilo čega što je trebalo popraviti.

Vaše detinjstvo su obeležila dva bombardovanja Beograda: nemačko, a onda i savezničko. Da li su ti događaji u najvećoj meri uticali na to da postanete pesnik? Da li su te slike uvek uz vas?

Nemoguće je reći zašto neko postaje pesnik. Što se tiče ovog drugog pitanja, kad god vidim da bombe padaju na bilo koji grad na svetu, vrate mi se slike iz detinjstva. Znam kako izgleda skrivati se u podrumu, a onda izaći i videti da je nekoliko poznatih zgrada u susedstvu nestalo.

Da li je tačno da ste u kafiću u San Franciscu sasvim slučajno upoznali jednog od savezničkih pilota koji je bacao bombe po vama? Pesnika, koji vam je kada ste rekli da ste se upravo vratili iz Beograda, na salveti, posle toliko decenija, nacrtao preciznu mapu grada na ušću Save, sa mostovima, poštom, ranžirnom stanicom...

Bio je to poznati američki pesnik Richard Hugo. Kada je saznao da je zapravo mene bombardovao, veoma se potresao. Čak mi je napisao dugu pesmu u kojoj se izvinjavao i objašnjavao da su oni svi bili toliko uplašeni tada i da su što pre želeli da odu, pa su samo "istovarili" bombe ne razmišljajući mnogo gde će one da padnu. Rekao sam mu da bih uradio isto.

Vi ste napustili Beograd i komunističku jezu 1953. godine. Da li je „baba koja pegla“ iz vaše pesme tako srušila komunističku imperiju?

Umrla je 1948. godine, ali je se jasno sećam jer je čuvala mog brata i mene dok su nam roditelji bili na poslu. Jadnica je bila razumnija od mnogih. Na radiju je slušala Musolinija, Hitlera, Staljina i druge ludake i pošto je znala nekoliko jezika, razumela je o kakvim glupostima pričaju. Ono što su je uznemiravalo više od njihovih gnusnih reči bile su njihove pristalice. Tada to nisam shvatao, ali mi je rekla nešto što i dan-danas pamtim: čuvaj se takozvanih lidera i kolektivnih euforija koje oni izazovu.

Usledile su emigrantske godine. Pre nego što ste stigli u Ameriku, bili ste u Francuskoj. Da li je tačno da ste na aveniji Victora Hugoa u Parizu sreli kneza Pavla, brata jugoslovenskog kralja? Da li biste bili ljubazni da nam opišete taj susret?

Prijatno majsko veče, moja majka, brat i ja šetamo niz aveniju. U jednom trenutku ugledam kneza Pavla kako šeta. Moja majka mu priđe, predstavi se i kaže mu još nešto čega se baš i ne sećam. On je u lepom sivom odelu i bež kaputu. Veoma je učtiv, pita kako se mi deca zovemo, nasmeši se i malo se nakloni pre nego što ode. Kada mi je majka kasnije rekla koliko je on zapravo bogat, razbesneo sam se. Kako tom elegantnom tvrdici nije palo na pamet da bratu i meni da nekoliko franaka za bioskop.

Citiraću jedan vaš pasus – vrlo upečatljiv opis života u emigraciji: „Lice kojeg se sećate iz starih novina kako potpisuje nekakav ugovor s Hitlerom ili Musolinijem zatekli biste ovde u nekoj kuhinji kako secka salamu u listiće. Bilo je teško poverovati da su to isti ljudi. Izgledali su prilično obično i pričali gluposti kao i svi ostali. Očekivali su da će se vratiti na vlast maltene sledeće nedelje, ili najkasnije kroz par sedmica.“ Vi ste za to vreme bili u Chicagu, prodavali košulje?

Moja majka potiče iz stare beogradske porodice. Poznavala je članove drugih starih beogradskih porodica u emigraciji. Išli smo im u posete, upoznali smo ministre, diplomate čak i krupnije zverke. Jednom sam igrao fudbal sa Dragišom Cvetkovićem u Bois de Boulogne. On ipak nije bio Pele.

Dragišom Cvetkovićem, predsednikom Vlade Kraljevine Jugoslavije (1939-1941), Cvetkovićem iz sporazuma Cvetković – Maček?! Pa, nije onda nikakvo čudo što je Nobelovac Derek Valcott bio toliko očaran vašim životnim dogodovštinama da je hteo da ih postavi kao monodramu u pozorištu u Bostonu. Kako bi zvučao kratak sinopsis te monodrame?

Kada se zavesa podigne, ja sedim go na noši u dedinom dvorištu u Belanovici. Imam oko dve godine. Izgledam srećno. Lep je letnji dan, iako je Hitler već okupirao veći deo Evrope. A ja nemam pojma da su on i Staljin razradili detaljan plan kako da od mene naprave američkog pesnika. Volim komšijinog psa, koji se zove Toza. Trčim za njim noseći nošu u ruci i želim da ga povučem za rep, ali mi on to ne dozvoljava. U tom trenutku bostonska policija i Katoličko udruženje za očuvanje vrlina uleću na scenu i traže prekidanje ove nemoralne predstave i hapšenje autora predstave.

U Americi ste sa ocem slušali jazz do kasno u noć. Koliko je jazz uticao na vašu poetiku?

Sve što volim imalo je uticaja na moju poeziju. Svaki muzički pravac, svaka dobra knjiga, dobar film, svaki obrok za pamćenje i flaša vina. Jazz je označavao odlaske u klubove dva do tri puta nedeljno u godinama kada je noćni život New Yorka bio veoma raznovrstan i zanimljiv. Sjajna muzika, žene, smeh, piće i mnogo dima... Možda je sve ličilo na pakao ali je zapravo to bio raj.

Godine 1990. dobili ste „Pulitzerovu nagradu“. Oprostite na banalnosti mog pitanja, ali kako izgleda to: dobiti „Pulitzerovu nagradu“! Kako je ona uticala na vaš rad? Kako uopšte izgleda biti pesnik u Americi?

Digne se dževa na mesec dana. Čak i vaš automehaničar čuje da ste postali poznati pa postane izuzetno ljubazan kada auto dovezete na popravku. Novinari neprestano zovu, pitaju kakvi su vam sad planovi, da li ćete i dalje pisati poeziju ili ćete se uozbiljiti i napisati roman... Jednom od njih sam rekao da ću se sada kada sam postao slavan u Americi vratiti u dedino selo u Jugoslaviji, kupiti kravu, gajiti povrće i učiti da sviram frulicu. Poverovao mi je. Na svu sreću, jednog dana novinari su prestali da me zovu i nastavio sam da živim svoj život.

Koliko Amerika poštuje svoje pesnike toliko ih i ne poštuje. Imamo sreće što nas Washington ignoriše. U poslednjih pedeset godina Bela kuća je u nekoliko navrata i pozivala neke pesnike, ali se brzo zbog toga pokajala. Oni su ili odbijali poziv i javno kritikovali zvaničnu politiku ili su se tamo pojavili i skupili hrabrosti da kritikuju predsednika u lice. Romanopisci nisu ništa bolji što se toga tiče. Jedino se naši profesori uvek obraduju takvim pozivima.

Izjavili ste po dolasku u Beograd da uopšte niste nostalgični. Ako dozvolite, čini mi se da veličina vaše poezije leži upravo u tome što vi nikada ne pišete o tim „jeftinim“ osećanjima, čini mi se da tu nema mnogo pathosa? Nož, viljuška, cipele – vaše su glavne teme. Drugi pesnici pišu patriotske hvalospeve, padaju u zavičajni trans...

Mislite nikada neću postati Matija Bećković? To me veoma raduje. Ja sam pesnik koji piše poeziju kao priču o osamljenom čoveku koji pokušava da razume svet. Ne volim "patriotsku" poeziju na bilo kom jeziku. Svi ti takozvani nacionalni pesnici koji uzdižu kolektiv na uštrb pojedinca uopšte me ne zanimaju. Njih vole generali. Obožavaju ih i sveštenici, učitelji i svi oni koji mrze pravu poeziju.

Što se tiče nostalgije, besmisleno je da se pravim da gajim neko takvo osećanje prema gradu koji sam napustio pre pedeset četiri godine i u međuvremenu ga posetio svega tri puta. I dalje me gane stari komšiluk i mnoga druga mesta u Beogradu, ali sam živeo u toliko mnogo gradova i sada se u nekoliko od njih osećam kao kod kuće.

Napisali ste da je poezija mačji koncert pod prozorom sobe u kojoj se piše zvanična verzija istorije. Kako biste opisali poetički orkestar koji svira vašu pesmu? Od kojih je instrumenata sastavljen?  

To je stari sukob epskih i lirskih pesnika. Dok naše velike vođe planiraju sledeću vojnu kampanju koju će slaviti epski pesnici, neka Sapho kaže da joj je milije da gleda kako će joj ljubavnik skinuti suknju nego da gleda kako se grčka konjica i flota postrojavaju za bitku. Ona svira instrument svoje sudbine, onaj koji je nekome ko je navikao da šalje mladiće da umru u nekom ratu ne samo uvredljiv nego i subverzivan.

Otvoreno ste govorili protiv rata u Iraku, ali i protiv Miloševića. Mislite li da pesnik mora imati društveni angažman? Da mora istupati i po političkim pitanjima...

Jedini društveni angažman koji pesnik treba da ima je da piše dobru poeziju. Neki pesnici kažu glasno šta misle o onome što se dešava u svetu, dok drugi ćute o tome. To je u redu. Uvek je bilo velikih pesnika koji nikada nisu primetili patnju koja ih okružuje.

Ratovi su obeležili vaš život. Čak i onaj u Vietnamu. Vaš brat je bio tamo, zar ne? Kako se sećate tih dana?

Rat u Vietnamu mi je bio strašan. U vojsku sam otišao 1961. i iz nje se vratio 1963. godine, ali sam još četiri godine bio u rezervnom sastavu. To je značilo da su mogli da me mobilišu bilo kad. Nakon toga, moj brat je otišao u vojsku i na kraju su ga poslali u Saigon. Tih godina sam živeo u strahu. Pomno sam pratio događanja kako bih pronikao u misli naših vođa i spoznao sam da su oni u stvari gomila samoobmanutih i opasnih budala koje su spremne radije da dopuste da milioni ljudi poginu nego da priznaju da nisu u pravu.

Nasmejala me je priča koja kaže da ste bili oštri prema Slobodanu Miloševiću, ali ne samo zato što niste podržavali njegovu politiku, već i zato što su vas novinari iz Srbije zvali telefonom ne računajući na vremensku razliku, uvek u pola noći...

Tačno. Zvali bi me u šest ujutru kada sam još uvek bio u polusnu i nisam mogao da se setim nijedne srpske reči osim onih "đubre", "ološ", "ubica" kojima bih opisao šta sam zapravo mislio o njemu i njegovim drugovima. Zvučao sam kao moja majka. Ona je odgovarala jednom rečju kada biste je upitali šta misli o tako nekom. "Govno", rekla bi ona. Kraj priče.

Jedan od odgovora Miloševićevih medija na vaše oštre izjave bio je taj da su pisali o vašoj familiji, pokušavajući da vas time, na neki način, diskredituju. A vi ste na to otprilike rekli: Pa, da, takva je moja familija i mene su stalno nervirali...

Zaboravio sam za to. Šta su rekli o mojoj porodici? Da smo Norvežani koji su vekovima uspevali da se pretvaraju da su Srbi? Moja omiljena priča je ona po kojoj je CIA meni uplatila veliku količinu novca da napišem pesme protiv Srbije tako da ja sada živim bezbrižnim životom u dvorcu u New Hampshiru okružen mnogobrojnim crnim slugama. Ili ona o tome kako sam išao da se vidim s Clintonom da mu kažem da bombarduje Beograd. On samo što nije spustio pantalone zbog Monice Lewinsky kada sam upao u Ovalni kabinet uzvikujući: "Ne zaboravite Ulicu majke Jevrosime!" Da bi me se rešio, morao je telefonom da pozove generala Wesleyja Clarka i da mu izda naređenje. I to je istinita priča o tome zašto je Beograd bombardovan.