Intervju: Marko Šelić Marčelo objašnjava za Yellowcab kako adaptira prevode slavnog stripa

Kako govori Dilan Dog

Marko Šelić Marčelo, poznati rep muzičar, kolumnista, autor romana “Zajedno sami” i tek izašlog zbornika kolumni “O ljudima, psima i mišima” u izdanju novosadske “Vega Medije”, bavi se još jednim izuzetno zanimljviim poslom. Za strip izdavača “Veseli četvrtak”, Marčelo adaptira srpski prevod stripa “Dilan Dog” i piše uvodnike.

Marko, kako je došlo do toga da postaneš stručnjak za jezik kojim govori Dilan Dog? Da li si ti izabrao njega ili je on izabrao tebe?

Dilan je moj omiljeni strip-junak, još od detinjstva - a kad te nešto jako zanima, s vremenom sve više poznaješ „gradivo“ i postaješ „stručan“. Moj drugar Vlada Tadić, radeći godinu dana za redakciju „Veselog četvrtka“, postavio je temelje sjajno adaptiranog prevoda i zanimljivo napisanih uvodnih tekstova, ali je onda iz privatnih razloga odlučio da napusti taj posao i pozvao me da ga zamenim. I onda, ma kako mi to bio „posao iz snova“, u početku sam se bojao kako će sve to izgledati, ali stripofili okupljeni na čuvenom sajtu stripovi com pružili su mi podršku i vele da su jako zadovoljni uloženim entuzijazmom, što mi zaista mnogo, mnogo znači, jer to nije ekipa koja bi mi gledala kroz prste zbog ostalih mojih aktivnosti.

Kako „na delu“ izgleda tvoj posao?

Pa, moja koleginica Aleksandra prevede strip sa italijanskog i onda ga prosledi meni; njen je zadatak da napravi prevod što verniji originalu i da mi naznači „sporna mesta“ kojima valja posebno da se „poigram“ - najčešće se radi o neprevodivim igrama reči. Međutim, bavim se celokupnim tekstom i stilskim „pikanterijama“, onom tvrdoglavom cepidlačkom metodom nekoga ko je tu najpre obožavalac i dugogodišnji čitalac. Na primer, pokušavaš da dijaloge načiniš prirodnijim na ponekim mestima, a u DDu često ima i poezije koju treba brižno prepevati i još trista čuda. Uglavnom, nakon adaptiranog teksta bacam se na pisanje uvodnika, koji ćitaocu treba da pruži dodatne informacije o temi epizode, referencama na ranije priče ili dela drugih autora i slično. A kao urednik kolekcionarskih DD knjiga, bavim se i iscrpnim pratećim tekstovima koji analiziraju bitne aspekte mitologije i poetike serijala. Tu imam prilike da sarađujem sa vrsnim poznavaocima materije, kao što su Draško Roganović, Borislav Stanojević i Dejan Ognjanović.

Kako tebi, sada kada si i sam „unutar“ stripa, izgleda jezik kojim govore junaci? Da li postoje reči koje Dilan Dog ne bi mogao da istrpi i reči bez kojih ne bi mogao da živi?

Uvek je do toga kako „ući u junake“, čak i u epizodiste, dodati im ponešto živosti načinom na koji će se izražavati - gde god ima prostora za to, a da se duh i imidž serijala očuvaju. A s Dilanom je lako: dugo se znamo. Njegov jezik je jasno izbrušen: recimo, nikada neće govoriti u žargonu ili opsovati, kao što neće ni prestati da uzvikuje „stotinu mi vampira!“

Zanimljiva je tvoja izjava o tome kako moraš da paziš da jezik kojim govori Dilan Dog ne bude previše moderan - jer se Dilan Dog gnuša tehnike i poprilično je konzervativan...

Pa da, nalazim da je to jedan od pravaca u kojima bi loša adaptacija išla, suludo verujući da će strip tako biti zanimljiviji novim čitaocima.

Nenad Briksi, legendarni prevodilac Alana Forda, bio je u Jugoslaviji zvezda koliko i sam strip. Da li si sada, kada faktički radiš gotovo isti posao, pokušao da odgonetneš taj fenomen zvani Briksi?

On jeste moj uzor u ovom poslu, a mislim da odgonetka nije komplikovana: Briksi je znao da prevodilac-adapter sve sme, čak i da izmišlja čitave rečenice, ako to služi svrsi i ne urošava atmosferu stripa.

I sam učestvuješ u popularizaciji stripa. Da li smatraš da se strip ponovo vratio u modu i kako vidiš tu ponovnu ekspanziju?

Apsolutno - da! „Veseli četvrtak“ vratio je strip na kioske i zadovoljni smo tiražima. No, uporedmo sa time, objavljujemo i strip-albume i stalno kujemo poneki novi plan. Sve u svemu, krenulo je dobro, rezultati postoje, grabimo dalje!

Mića Vujičić (Yellowcab, januar 2010)