NASLOV: Alber Kami „Stranac“
PREVOD: Mirjana Lalić
IZDANJE: Rad, Beograd, 1962, edicija „Reč i misao“

Petkom kupujem „TV reviju“ i podvlačim emisije plavom hemijskom olovkom. Svaki potez rukom portret je mog deda-teče sa kojim sam nekada delio stan na Petlovom brdu. Teča M.R. (1924, magistar veterine, čitač, svetski putnik i usamljenik koji zna da uživa u svakom trenutku samoće) – svakog je petka kupovao dnevni list sa TV dodatkom, i pažljivo pregledao nizove emisija u vertikalnom redu, držeći lupu u levoj ruci. Dok vučem kažiprst po TV programu, prepoznajem u sebi deda-teču, svakog petka, popodne. Ipak, ja podvlačim emisije sa nekim grčom u ruci; nikada onako rasterećeno, smešeći se, kao M.R, čiji je osmeh, kad bi se ponekad slučajno ukazao s one strane lupe, ličio na čeljusti ajkule. Podvlačenje emisija pred vikend, u tečinom slučaju, bar – nije bilo ništa drugo nego igra sa samoćom. Baš kao u Kamijevom „Strancu“, kupljenim na pločniku ispred Filološkog fakulteta, za 150 dinara, u kome sam podvukao ceo jedan pasus. Onaj kad Merso večera kod Selesta i kada ga „neka čudna mala žena“ upita da li može da sedne za njegov sto. Sračunata unapred, čekajući predjelo, ona spremi pare da odmah plati račun, a potom, dok je čekala sledeće jelo, izvadi iz torbice plavu olovku i neki nedeljni časopis koji objavljuje programe radio-emisija. „Jednu za drugom, vrlo pažljivo je podvukla skoro sve emisije. Kako je časopis imao dvanaestak stranica, ona je savesno nastavila ovaj posao za sve vreme ručka.“ Čim je završila sa jelom, obukla je žaket „sa onim istim pokretima preciznog automata i otišla. Kako nisam imao šta da radim, izašao sam i ja i jedno vreme išao za njom.“      

Mića Vujičić (BLIC)