Feral
Božo Koprivica: Jugoslavija je estetika inata


Najveći beogradski filozof driblinga i voleja, govori za Feral o svojim esejima, fudbalu, Danilu Kišu, Marku Kovaču, Ivici Osimu...

 

 

Rodio sam se u Nikšiću 1950, piše u autobiografiji Božo Koprivica. Živeo sam na Mansardi u kući porodice Mrav (mravi radnici, mravi ratnici, mravi ćupovi, mravi graditelji lopte, vratari, lopovi, baštovani, suncobrani, robovlasnici, žeteoci). Budio sam se u jednoj velikoj sobi  i gledao u svet ispucalog plafona. Bio sam muromant, a da to nisam znao. Među linijama na plafonu bila je figura žene bez glave. Završio sma osnovnu školu, a glavu žene nisam uspeo da pronađem. Celo detinjstvo igrao sam lopte. Lopte sam igrao u zoru, u podne, u ponoć. Po suncu, po kiši, po tuberkolozi, po snegu. Na ulici, na trgu, na travi, na dlanu. Među dečacima niko na ovoj kugli nije tako dobro igrao lopte. Gimnaziju sam završio, a glavu one žene nisam video. Diplomirao sam na Grupi za svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. U onoj velikoj sobi na Mansardi ubila se moja majka. Odgurnula je loptu i ostala da visi među linijama na ispucalom zidu. Živim u Beogradu i navijam za Partizan.

 

Božo, Vaše knjige su sasvim žanrosvki originalne. Rekao bih da pišete kritiku koja sa svakom novom rečenicom postaje esej, da bi isti taj esej u poslednjoj tački postao priča.

 

- Kritikom se ne bavim već gotovo 20 godina. To sam radio mlad, sa strašću. Ili sam bio oduševljen, ili je to bila negativna kritika. Ništa u našoj književnosti posle Hiperborejaca Miloša Crnjanskog nije sasvim originalno. Ta žanrovska pometnja, sve to kod mene dolazi iz lenjosti, iz lenjosti i dokolice. Esej počinje iz dokolice i strasne želje (mere) za pripovedanjem.

Pokušavam da dribling iz detinjstva (ulični dribling) prevedem u tekst. Pisanje, pisac? Nikad to nisam uzimao baš ozbiljno. I sad mi je smešno, dobro, čudnovato, pisac BK. Ne osećam se tako. Zato sam izabrao esej. Počeo sam da objavljujem na drugoj, trećoj godini studija, početkom sedamdesetih (nagovorio me je Zoran Živković, naš najprevođeniji pisac) da se nešto zaradi, da se ima za kafanu. Počeo sam da pišem za Treći program Radio Beograda. U jednom od studija video sam, prvi put, Miloša Crnjanskog. Hodao je još uvek kao centrafor, polako, ali kao centrafor. Video sam kako skida svoj zeleni, irski mantil i čuo sam kako govori svoju prvu pesmu “Sudba”. Kakvo je to bilo čudo, taj glas… I onda bih neke od tih tekstova objavio u časopisu, najviše u časopisu Književnost. I pomalo sam se (kao mladić koji igra lopte) stideo zbog tih tekstova, tako bez razloga. Esej i jeste stid, stid i zavođenje. Esej sve najbolje rasipa u pesak, u morske talase. Esej gordo zna da ono najbolje u duši i ostane. U telu i duši ostane.

 

Pronašao sam i u rukopisu vaše knjige (radni naslov “San, ulica, lopta”) tu scenu sa Crnjanskim…

 

- I pamtim još jednu scenu. Crnjanski je živeo u Mekenzijevoj ulici, kod kafane Vltava. I ponekad je sedeo, u rano jutro, tamo na platou kod Narodne biblioteke Srbije, na klupi. I tako posle 24 godine izgnanstva sedeo je na toj klupi u parku i gledao u svoje ruke. Velike, lepe ruke, potpuno odsutan za spoljašnji svet. Kakav je to bio čas iz melanholije. Na dan kad je sahranjen Crnjanski padao je sneg. Te krupne pahulje, bio je to Šagalov sneg.  Bila je tišina, tišina da se čuo zvuk teniske lopte tamo preko mora, u Rimu. To je igrala ona mlada učiteljica tenisa, ona sa kojom je igrao Crnjanski pred rat u Rimu. A sneg je bio iz Seoba, Seobe, prvi deo. I gospođa Vida Crnjanski na jednoj stolici na Novom groblju u Beogradu u crnini, u toj belini od snega. To je bio  muzički sneg. Ajde recimo Čajkovski. Treba zaslužiti takav dan, a Miloš Crnjanski to jeste zaslužio.

To sam osetio samo još jednom, 15. oktobra 1989, pa još neki dan kasnije, kad je otišao Danilo Kiš. Jesenji dan kao iz romana Bašta, pepeo. I Elza Lasker-Šiler koja je bila na sahrani. Gde će mi smrt ostaviti srce? i Tvoja vitkost teče kao taman nakit. Bilo je sunce, blago neko sunce, neki spokoj. Sunce koje tone, i klonuće negde tamo u moru, negde na Srđu. Tog dana Beograd je bio grad na moru. I lice, lica tog mladog sveta koji dugo nije odlazio s groblja. Znao sam da je Kiš pobedio, taj mladi svet i Kiš. Da, da, pobeđuje se i u književnosti.

 

Bili ste sa Danilom Kišom u Subotici 1978. na književnoj večeri kada su ga napali zbog Grobnice?

 

- Bilo je dosta publike i veče je teklo, tako, mirno. Onda su krenula pitanja iz publike, neka opšta mesta. E onda se javio neki profesor, mislim iz Sente, tako neki uvod, prava palanačka skromnost “šta ja tu tražim”, skromnost i pretencioznost. Pohvalio je prvu priču, ali povest Krmača koja proždire svoj okot, tu mu je nešto bilo nejasno, pa fašizam, pa Informbiro, pa staljinizam, pa pitanje o izvorima koje je koristio Kiš. Hteo sam, videlo se kud taj smera, da ustanem i da ga udarim. Tako glavom, mangupski. Još vidim tu uznemirenost, te oči Marije Cindori, devojke koja je vodila to veče. I Kiš je sve to video, kud ja smeram, i preuzeo stvar: “Vaše je pitanje besmisleno i bezobrazno.” I posle se veče vuklo tako... Ostao je mučan utisak, taj bedast, gadljiv utisak. Kiš je odmah znao da je to “spakovano” u Beogradu. U to sam se i sam već sutradan uverio.

Ali, bilo je i nešto lepo te noći na Paliću. Otišlo je društvo, otišli su u kafanu, a ja sam ostao u Subotici da gledam prenos košarke Jugoslavija-Izrael, Evropsko prvenstvo. Bio je klizav parket u Veneciji i izgubili smo. Kad sam došao u kafanu Kiš je već bio u elementu, pevao je starogradske pesme, prava rukovet. Jedan lepo pripit gospodin, Kišov poznanik, malo, malo pa bi prišao Kišu, trajalo je to, astal je bio dug. Tako prilazio je Kišu i prigovarao mu, na mađarskom, zašto ne peva i neke druge pesme. I kad je već gospodin, mislim da je bio profesor na fakultetu u Novom Sadu, preterao, Kiš je pozvao primaša, kakav tip - Paganini, i počeo da peva neku mađarsku pesmu. Kiš je tražio da ga naćefleisani gospodin prati. I tako jedna pesma, druga pesma, treća, četvrta, a gospodin nije znao nijednu. I tako sve do deset. Nijedne se nije setio taj gospodin. Bio je to klasičan nokaut, pravo u bradu: “Te sam pesme naučio u detinjstvu, kad je moj otac Eduard hodočastio po krčmama.“ Prepoznao sam samo jednu, onu koju je Kiš retko pevao (čuo je od nekog mađarskog Ciganina), bila je to Plemićka balada. A pripev balade ovako ide: U pustome srcu ove guste šume.

Kiš je svaku svoju frku, svaki svoj ispit, i u životu i u literaturi rešio sam, kako i priliči Andreasu Samu. Nikad nisam, i neću, ni u životu ni u knjiženosti, video takvog plemića kakav je bio Danilo Kiš. I kakva usamljenost, polarna usamljenost, i kakav dar za život. Tamo negde već osamdeset i neke, Kiš je bio poodmaklo bolestan (ali su lekarski rezultati bili pristojni) sedeli smo sami na terasi hotela “Argentina” u Dubrovniku i pričali o vrstama salata od hobotnica i sa čim se hobotnica rimuje, i onda sam u nastupu šizofrenije montenegrina licitirao koliko ću procenata dobiti od Kišove Nobelove nagrade. Mislim da sam krenuo od 30 procenata, pa sam počeo da spuštam te procente, pa maštao kako ću da spiskam tolike pare. Gradovi, gradovi u kojima bih voleo da živim. A Kiš je samo ćutao, i kad već nisam hteo da popustim, tamo negde oko 15 procenata - iscrpela se moja šizofrenija, Kiš kaže: “Ima jedan uslov”.

- Koji uslov? “Nobelovac mora da je živ.”

Kiš je preveo Molijerovog Don Žuana, to je genijalan prevod. Prevod kao miks sterijanskog jezika i dubrovačkog. I tamo negde pri kraju petog čina kaže Don Žuan, ne, ne, prvo Zganarel (ugledavši utvaru): “Jaoj! Evo nam nebo šalje poruku da vas opomene” A Don Žuan će: “Ako me nebo opominje, treba da govori malo jasnije ukoliko želi da ga razumem.” Kakva drskost i kakva aristokratska hrabrost, kakve li lepe oholosti. I kakvi su to stihovi (znam ja da je Don Žuan u prozi, ali to jesu stihovi). Sam i protiv neba, to je Danilo Kiš.

Početkom avgusta 1989. bio sam u Budvi. Radili smo “Kanjoša Macedonovića” (Vida Ognjenović Žarko Laušević kao Kanjoš) ekipa je imala povratak za Beograd 8. avgusta, a ja sam se vratio dan ranije jer su Kiš I Paskal Delpeš za 8. avgust planirali odlazak na more. I tako smo uveče 7. u kući bili nas četvoro – Paskal, Žunja, Danilo I ja. I Kiš je tražio u jenodm trenutku da vidi TV dnevnik. Poslednja vest bila je vest o smrti Mire Trailović, upravnice Ateljea 212. Kiš je naglo ustao, tamo negde prema toj vesti I opsovao. Bio je prijatelj sa tom godpođom. Kiš je 68, 69 radio ponešto u Ateljeu 212, ona “Elektra 69”. I ujutro 8. Kišovi su odleteli za Dubrovnik.

U subotu, 12. avgusta (valjada je bila subota) video sam u Politici pesmu “Na vest o smrti gospođe MT”:

Kakav dobro obavljen posao, Smrti,

Kakav uspeh srušiti takvu tvrđavu!

Požderati toliko mesa, skrckati toliko kostiju,

za tako kratko vreme.

Potrošiti toliku energiju

brzo, kao kad se ispuši cigareta.

Kakav je to bio posao, Smrti,

Kakva demonsrtacija sile.

(Kao da ti ne bismo

verovali na reč.)

Sad sam ja opsovao…I krenuo.

Te godine u oktobru Kiš je umro u Parizu. Nije napisao “Kao da ti ne bih verovao na reč”, nego “Kao da ti ne bismo verovali na reč”.

 

Kako ste se upoznali sa Kišom?

 

- Pa već se ne sećam. Bio sam napisao neki tekst o Grobnici pa su u časopisu ispale neke fusnote, možete misliti – fusnote. Pa sam želeo da to kažem Kišu, telefonom. Mirjana Miočinović kaže da je ona rekla Kišu - Ima tamo neki mlad Crnogorac. I taj tekst. I tako je to bilo. Kiš me je upoznao i sa Kovačom. Ne volim to anegdotsko. Poznanstvo sa Danilom Kišom, to je dar. A boja? Boja presečenog nara. Ponekad u sve to ne verujem, da je sve to bilo sa Kišom. Zato se gotovo i ničeg ne sećam. Tih prisećanja, ili ih se prosto klonim, kao da mi nešto govori pusti to, to je tako bilo, i ne diraj. Ima jedna fotografija, kad iz kapele iznosimo kovčeg sa Kišovim telom, Pekić, Kovač, Karaulac, David, Krivokapić, Mandić… vidi se moja ruka, rame, kosa, ali moga lica na toj fotografiji nema. I to je neka opomena.

Kakvo je remek delo čovek, to je Šekspir. I to jeste Kiš Danilo. Kakva bezazlenost, kakva zanesenost. U to vreme živeli smo na Lionu, u jednom soliteru, tako petnaest spratova i tri iste zgrade u nizu. Mislim da je tamo došao prvi put, dao sam mu adresu, ali brojevi su nekako bili skriveni na tim zgradama. Neka grupa dece zvrjala je ispred zgrade, i Kiš priđe i pita, to je čisto mediteransko -  montenegrinski način, da ne zna neko, gleda jednu klinku, zna li ona gde živi BK? Ta klinka, Ivana, četiri godine, kaže: “Znam, i ja tu živim, to mi je tata”. I tako, popnu se Ivana i Danilo na peti sprat. Meni je važan u životu bio taj peti sprat. Peti sprat koji se šeta iz Beograda u Moskvu. Ali to je druga priča.

Da, da, to poznanstvo sa Kišom, to je dar, a kako sam to zaslužio, to ne znam. To je kao kad je počelo snimanje “Kuma”, te glumačke probe, to glumačko  zagrevanje: “Ušli smo i seli za sto, – to priča Al Paćino – i svi su se pretvarali da je on samo još jedan glumac, Marlon Brando, iako smo svi bili nervozni.” I onda je Dajana Kiton (šta li bi Kiš ispevao od njenih inicijala) rekla: “Ja to ne mogu da podnesem, ne mogu da verujem”. Ne može da veruje da igra sa Brandom. Kako čoveku dobro čini kad se divi. Pa tako i ja to poznanstvo sa Kišom. To je kao da sam igrao u Puškašovoj lakoj konjici: Grosič, Božik, Kočiš, Hidegkuti, Puškaš, Cibor. Pa možda se povredi Nandor Hidegkuti, s njim sam pričao jednog maja u Subotici. Svirao je Rajta Janoš i segedinski citraši, svi preko sedamdeset godina. Hidegkuti je tražio samo instrumental… I znam da sam igrao, da igram sa njima, recimo protiv Engleza na Vembliju, kad smo pobedili 6:3. I još da je sa nama Bajdo Vukas, najvažniji gospodin u Splitu u drugoj polovini 20. veka. Zato što je Hajduk tek sa Vukasom postao prvak države. A grad postaje veliki kada ima prvaka države. A u Subotici je Rajta Janoš Hidegkutiju svirao neke od onih Kišovih pesama, samo ja nisam to tada znao. Sećam se samo da je Hidegkuti na kraju tražio da svira Prokofjeva. A šta od Prokofjeva, toga ne mogu da se setim.

Kakva je bila ta Kišova dečačka radoznalost i kakvo osećanje radosti, vodoskoci strasti i duhovitosti, kakav šarm. Tu nije bilo odbrane. Tu ne pomaže ni holandska odbrana, ni rusko otvaranje, ni Tigran Petrosjan, ni Mihail Botvinik:

“Privukao Roben jednom Margo k sebi,

Pokazav joj alat, malo ga zaklati,

I namah on htede da ga upotrebi,

Ali Margo reče: “To će me zaklati,

Suviše je golem i dugačak da bi…”,

Dobro, reče Roben: “Da ne bude bola,

Neću stavit celog”; a onda je zgrabi,

I gurnu joj alat, al’ samo do pola.

“Jaoj, reče Margo, ja sam vaša žrtva,

Stavite ga celog, i tako sam mrtva.”

Ovo je Kleman Maro (1496 –1544.) Ja mislim da je to izmišljeno francusko ime. Sve je to Kiš sam smislio i napisao, iako piše da je prevod.

Još ne mogu da verujem da je otišao i znam da će se pojaviti taj čovek koji dolazi iz daleka, taj Don Kihot sa rukama kao vetrenjače, i da će sve počistiti, taj vitez, Danilo Kiš koji je bolovao od neizlečive mladosti.

 

Mirko Kovač je objavio novi roman...

 

- Neki su fenomeni, neke su pojave neobjašnjive. Tako i ta generacija Pekić, Kiš, Kovač i David, on je nešto mlađi. I David je objavio odličan roman. Ta njihova različitost i veliko književno i privatno prijateljstvo. I tako visok književni nivo. To se više nije ponovilo u našoj književnosti. Oni ne smeju biti književna istorija, nego savremenici. Njihova pojava liči mi na onu Puškašovu generaciju ili na onih pet ruskih kompozitora Borodin, Rimski Korsakov, Musorski…. Kovačev roman Grad u zrcalu dobio sam 26. decembra, 26. studenog, na njegov rođendan. On je jarac, i evo šta piše Kovač u posveti: Dragi Bota, dok sam pisao posledenje poglavlje stalno sam mislio na tebe i na naše očeve”. Pa dalje: “I Žunji doturi ovo zrcalo da se malo podseti na naše crnogorske jade… Uvek s ljubavlju, tvoj Mirko Kovač.

Ako Mirko bude objavljivao posvete, tako sam bar obezbedio mesto u književnosti, u žanru posveta. Na poslednjim stranama ovog porodičnog nokturna je velika partitura, Kovačeva poseta ocu u sanatorijumu Brezovik. Naši su očevi bolovali i umrli u tom sanatorijumu. Umrli u istom mesecu, u aprilu, tih dalekih ‘62. i ‘63. Poreklo našeg prijateljstva je na tom čarobnom bregu. Sve sam to kasnije saznao.

Često sam išao u posetu ocu i krišom pio vodu iz očeve čaše, iako sam znao da mi je to najstrožije zabranjeno. Tako sam vežbao dribling. Tamo su bile neke velike terase, i ja sam zamišljao da je to deo NEP stadiona. U Kovačevom romanu, baš tu u finalu na delu je iskrenost višeg reda. To je vraćanje duga ocu, za onaj obračun, obračun sa ocem, u nekim ranijim Kovačevim knjigama. Sećam se tog autobusa, autobusa iz filma Zle pare koji je išao do sanatorijuma. Kovač kaže u sanatorijumu se ne leči bolest , jer tuberkuloza nije bolest nego klica smrti. Tako sam tek čitajući Grad u zrcalu ukapirao da sam odrastao u klici smrti. Moj otac je otišao u sanatorijum kad sam se rodio. Tako je to trajalo jedanaest godina, do aprila 1962. Moj otac je bio lep čovek, čovek sa stasom. On je dolazio iz neke daleke zemlje, iz Persije, ili Avganistana, taj tip. Ali već se ne sećam ni njegovog kašlja, ni njegovog glasa, ni smeha. Bio je duhovit i tako je lepo crtao konje. Konji u pokretu prolaze neku reku. Tako sam prvi put osetio šta je ritam. Ima jedna fotografija, mog oca Đorđija iz Beograda, tu je živela moja porodica, te daleke 1936. Kakve velike i gvozdene oči. I košulja sa ruskom kragnom. I druga fotografija, nedelju dana pre smrti na bolesničkoj postelji. Gde su otišle one oči iz Beograda, gde su upale? Ovo se zove bolest fusnote. Moja bolest.

A u ovom Kovačevom romanu zavoleo sam onu nevjestu, nevjestu iz Dubrovnika, u beloj venčanici koja lebdi po Sponzi, po Gundulićevoj poljani. To Kovač prati kao u filmu Vrt Finci Kontinijevih i vidi kroz rupu, kroz prozor na Buži, vidi kako nestaje ta žena s ruba morske stene. I kako pada u more u neku ogromnu plavet. To je Kovačeva Nike od Samotrake. Odavno nisam video lepše samoubistvo. Više je to od samoubistva. Grad u zrcalu koji ide u red velikih savremenih svetskih romama provocira na esej, kad budem u boljoj formi, evo ovog leta, na esej “Kosac i nevesta”. U Kovačevoj novoj verziji romana Ruganje s dušom ima jedno muzičko samoubistvo, samoubistvo kosca. I gde su se sreli kosac i nevesta. E to ću videti u tom eseju.

U Beogradu mladi otkrivaju Kovača i to je veliki dobitak za ovdašnju književnu scenu jer tako modernu produkciju mogu porediti sa tim ritmom velikog pripovedača.

 

U jednom od poslednjih poglavlja Kovač se seća kako je na ledinama u okolini grada N. igrao fudbal, i kako je fudbal igrao i na ulici, uz ulično svetlo.

 

- Sa Kovačem je tu na ulici uz svetlo igrao njegov (i moj prijatelj) Nikola Mijušković. Igrali su tako jedan na jedan. Taj veliki gospodin Nikola Mijušković početkom 60-tih dao je Hajduku dva gola, ali mi je krivo što je to dao u Zvezdinom dresu. Bio je veliki prijatelj sa Brankom Zebecom. Igrao je i centrafora i centarhalfa. Igrao je u Sutjesci, u Budućnosti, u Zvezdi, u Sarajevu i u Železničaru. Kovač kaže da ga je nekad u tim duelima jedan na jedan i pobedio. Taj gospodin Mijušković pobedio je rezultatom 2:0 mladog velemajstora Aleksandra Matanovića na trgu u gradu N. u kući Katurića, apotekara. Matanović je u to vreme bio jedan od najboljih mladih šahista na svetu.

 

U knjigama uvek imate priču o Ivici Osimu?

 

- Prvi tekst o Ivanu, Ivici Osimu napisao sam krajem novembra 1988. A taj tekst “Volej i sluh” o Osimu i reprezentaciji Jugoslavije objavljen je 1. decembra.  U “Književnim novinama” ima ceo blok posvećen sedamdesetogodišnjici Jugoslavije, 1. decembar 1918. Jugoslavija je Strelac. I ja sam rođen u decembru. U subotu, 19. novembra, bila je utakmica Jugoslavija - Francuska, na stadionu JNA. Francuzi su došli pompezno, kočoperno, sa novim selektorom Mišelom Platinijem. Bila je to važna utakmica, kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Italiji 1990. Na stadionu, bila je neka dosadna kiša i neka mukla svetlost, 7. 845 gledalaca. Tih 8 hiljada gotovo ravnodušnih ljudi, i još je Francuska vodila 1:0, pa 2:1. Onda su Sušić, Katanec, Vujović, Spasić, Ivković i, pre svih, Stojković i Savićević, kao prinčevi revolta, psihološku bedu gledalaca podigli do erosa. Do igre. Luisa Valensuela (ona je na moj poziv bila u Beogradu) ovako je pisala: “Igrači Jugoslavije sa lica gledalaca skinuli su grimasu podanika države, koja je izgubila pamet i čast, i podizali ih do slobodnih građana. Tajni grad Beograd dizao se iz poniženja u zbir velikog bdenja, bdenja i bodrenja. I pobedila je Jugoslavija, čin 5, scena 3. Onaj dribling Savićevića na rubu scene, dribling kao stih Marine Cvetajeve - čitav život u boku, kao uho i kao eho, i volej Stojkovića za 3:2. Volej je sluh, apsolutni sluh.”

Slučaj je hteo da je baš na ovaj dan, prepodne, bio miting na Ušću gde je milion ljudi, ma više, 1.487.207 i akademik Vasilije Krestić, klicalo S. Miloševiću.

Bila je to stota pobeda Jugoslavije u Jugoslaviji. I još negde u tom tekstu, negde pri kraju, piše(m) za meni nepoznate prijatelje, pa čak i ni za koga. I na kraju:

“Znate li da su Hrvati najbolji igrači u Beogradu: Bobek, Čajkovski i Zebec? Novine će proći kao ženski turniri, a tekstovi moji kao mediteranska vina, dočekaće svoj čas, svog mrtvaca.

Ja sam tajno društvo. 1. decembar, 1988.”

Ovaj tekst je posvećen Sinanu, Sinanu Gudževiću. I još ima u tom tekstu:

“Ako dočekamo 1990. godinu kao Jugoslavija, možemo ličiti na pravu, drsku državu.”

Pa imam tekst o Osimu “Kraljica Mab u Veroni” o utakmici Jugoslavija-Španija na Svetskom prvenstvu u Italiji. I poslednji tekst u knjizi “Volej i sluh”Jugoslavija Ivana Osima”, o utakmici Jugoslavija-Austrija. I opet novembar, 13. novembar, 1991. Beč, stadion Prater u Bečkoj šumi. To je poslednja utakmica Jugoslavije (onu prijateljsku sa Holandijom ne računam), utakmica za odlazak na Evropsko prvenstvo u Danskoj 1992. Kad je Savićević omamljen i plah, razbio Austrijance. Taj tekst je posvećen Mehmedu Baždareviću i počinje: Sve jeste ako voliš. Pa dalje, sad već čitam ovaj tekst kao da nije moj: “U državi gde sile vitlaju u slepoj omrazi, gde se ruše ogubaveli zidovi, gde samo mrtvi vojnik zove na molitvu, gde se mapa cepa između komunističkih monarha čiji su prestoli hranjeni krvlju, anđeli izlaze iz PLAVIH da nam, da mi zemlja u kojoj sam rođen makar na trenutak ostane zavičaj… Jugoslavija jeste kao inat, estetika kao moral, fudbalera koji na rubu smrti jedne države tu smrt osećaju kao teret i kao bogatstvo. Jer ko nije bogat kad zemlja, kad leto mre, taj nikad sebe sačekati neće… Savićević jeste u driblingu kao eol, kao harfa, kao eolska harfa. Jugoslavija jeste kao Sarajevo, (“Sjećaš li se Doli Bel”), u krvi Ivice Osima, majstora srategije i atmosfere. Jugoslavija jeste kao tradicija, tradicija je lepota koju čuvamo, kao Bernard Vukas, kao zvuk voleja Petra Radakovića (Svetsko prvenstvo, Čile 1962, Jugoslavija-Nemačka 1:0, 85. minut, strelac Radaković na centaršut Galića), kao radost Zvonimira Bobana posle pobedonosnog gola u finalu Omladinskom prvenstvu sveta 1987, i opet u Čileu.

Ako države Jugoslavije ne bude više ostaće jedna tajanstvena ljubav (prema poštanskim markama i igri fudbalske reprezentacije Jugoslavije) koja podrhatava nad tamnim srcem kao kapljica večnosti.“ I dalje sve u melodrami, kao kod Daglasa Sirka ili Fasbindera: “Jugoslavija jeste kao sve moje smrti i ljubavi, kao ljubav prema stihovima jednog pesnika iz Beča.” Jugoslavija jeste kao igrakoju je za Savićevića I za orkestar komponovao unutrašnji emigrant Ivan, Ivica Osim. Jugoslavija jeste kao Himna noći, kao hor izgnanika (sve utakmice u tuđini ova ekipa je dobila), kao zvuk igre fudbalskih majstora, mudraca I boraca, koji preti (hoće, želi) da nadjača smrtni zvuk.

Pa ide ta pesma, to je pesma “Dvoje” i Hofmanstal u slavu Ivice Osima. Pa dalje: “Jugoslavija jeste kao Ivica Osim, kao njegova stroga ljubav prema jugoslovenskim reprezentativcima. Jer sve jeste, ako voliš. Jeste, ja sam Jugosloven.” To je novembar 1991.

 

A šta danas znači to – biti Jugosloven, šta je danas Jugoslavija?

 

- Voleo bih da sam Irac, zbog Džordža Besta, Džona Hjustona ili Oskara Vajlda. Posebno zbog njegovih bajki. Ili Apaš; zbog Vinetua. Ali šta mogu kad sam Crnogorac. I zavoleo sam Beograd kao energiju i kao stihiju i kao Partizan. Nisam mogao da odlučim gde ću se roditi, ali gde ću da umrem i kako, to ću ja odrediti. Umirem, umreću u mojoj zemlji. U onoj u kojoj sam se rodio. Umreti u Jugoslaviji. Kakav naslov. Kao umreti u Sintri.

Ima u sarajevskoj zbirci 1000 & 1 noć jedna kratka, kratka priča dečaka Haruna. Verovatno od Haruna al Rašida. Ha, ha, ha…, taj dečak ima, imao je deset godina. A ta priča nosi naslov Zatvori oči. “Ja sam nacrtao zatvori oči zato jer je u Sarajevu otvoren kovčeg sa duhovima. Indijana Džons je, kad se otvorio taj kovčeg u filmu, žmirio i duhovi mu nijesu mogli ništa. I u Sarajevu se nikom ne može dogoditi ništa ako na vreme zažmiri.” Ova je priča nastala u vreme opsade Sarajeva.

Tako ja zažmirim i vidim horog Ive Daneua, jedan njegov horog na Kalemegdanu protiv Partizana kada je pogodio u poslednjoj sekundi. I kad je pobedila Olimpija. A Partizanova publika, posle minut i po tišine, ustala je i aplaudirala. I vidim Milana Galića na Maksimiru i njegov oksford, tamo po desnoj strani, kako dribla Brauna i centrašut na Vladicu Kovačevića. Tako je Partizan pobedio 2:1. Koja je to godina, to ne mogu da se setim. Jer kad zažmiriš, godine ne važe. Pa vidim Vedrinu Tina Ujevića, vidim te stihove napisane po vodi, tamo negde prema Korčuli. I vidim “jer čista suza biva vrelo zvuka”. Pa dalje vidim A što je duša, što je duša tanka, taj sanak sjenke il’ ta sjenka sanka. Il’ vidim Floberov Novembar u Tinovom prevodu, ili onaj moto Montenjov na početku Novembra u slavu, u slavu ili svrhu, dangube i tlapnje. I vidim Tinovu, sve je to po vodi, Našu ljubavnu tlapnju:

A kada skinem prste i gledam slobodno u svijetlo, rojevi zvijezda jure mojim očima. Pa onda vidim Petra Kralja kao Hamleta, kao plavi trenutak na Lovrijencu, godina je 1967, i čujem kako kaže I mada nisam ni žučan ni brz… u meni je ipak nešto opasno od čega se mudro bojat. Tako nekako. I vidim Boruta Basina, prvi put na Kalemegdanu, kao neku plavu napast, kako sakriva loptu Zvezdinim bekovima. I vidim Ivu Andrića kako aplaudira, malo gleda u košarkašicu Šaranović, devojku Rice Gordića, a malo aplaudira, pa vidim Nšo Či (o piše li se tako, ne sećam se), sestru Vinetuovu kako me gleda i kako se zaljubljuje u … Vinetu se prvo pojavljuje u Zagrebu (izgubljen u prevodu). A ja sam mislio da Vinetu i da svi veliki tipovi na svetu, i Pele, govore naš jezik. Zažmirim pa vidim konjanika Miroslava Cerara i Starog mačka Andrije Maurovića kako kreće u lov. I gledam Mancu Košir u Brezi Ante Babaje. Vidim je na kiši, ne sećam se ali mora da je u Brezi padala kiša, jer kako bi to bio veliki film da u njemu ne pada kiša. Pa ubijam Nemce u Zagrebu, u tolaetu Gradske kavane ubijam jednog nemačkog oficira. To radi Ivan Šibl, a ja mu sekundiram. I čujem Vitomila Zupana kako uz menuet Čajkovskog najavljuje prelazak ruskih tenkova preko jugoslovenske granice. (To je Radio – Ljubljana). I vidim kako se sprema da pobegne celo slovenačko rukovodstvo. I vidim kako je ostao miran jedino drug, drug i gospodin Josip Vidmar. I još zažmirim i vidim jedan pas Stjepana Lamze i kako aplaudira čak i Branko Zebec.

Zažmirim i eto me na putu za ludnicu. A grad je Barselona, idemo Janko Polič Kamov i ja, a on mi govori:

Mrtva je atmosfera, i pjesma je obleće tvoja,

kratak je njezin vijek, i vraća se nama ko snijeg.

I vidim kako se ti stihovi sele u stihove Ljuba Đurkovića sa Cetinja, pesnika koji je jedini spojio dva najukletija pesnika, Kamova i Disa. Oni su se prvi put i poslednji put videli u pesmi Ljuba Đurkovića:

Kamov u Barseloni izdiše pod teretom riječi šutnja,

more nad Disom: Mooorrreeee,

I lepet crnih krila, kroz narodnu pjesmu.

Sve ovo može ličiti na košmar jednog jugonostalgičara. Ako je Bunjuel negovao svoj košmar, što bih ja bio pametniji od Bunjuela. Ona pesma Ljuba Đurkovića ima gavrana u naslovu, a kad je reč o pticama, o gavranima, ko mi može oduzeti onu pesmu srpskohrvtaskog pesnika Milana Milišića “Dva gavrana”. Ajde da se provselimo pa da pustimo celu pesmu makar neki odgovor izostavili. Ovako idu “Dva gavrana”:

Sam šetajuć jednog dana,

Čuh razgovor dva gavrana,

Jedan drugom grakćuć reče,

“Kako ćemo provest večer?”,

 

Hajdmo gdje je meza prava,

Gdje je meso, a ne trava.

Gdje ubojna trešti glazba,

Gdje ne treba naobrazba.

 

Gdje pevaljka sise klati,

Rakija se, ljuta, zlati,

Gdje se samo onaj kudi,

Tko ne pije i ne ludi.

 

Kljun svoj zalud ti ne tupi,

Izlasci su danas skupi,

U privatne restorane

Ne leti se, Gavro, s grane!

 

Hajdmo ondak ko i nekat,

Kakvog mrtvog popričekat,

Oprimo se sjetnom gladu,

Krvlju zalijmo baladu.

 

Znam mehanu Zadnja pumpa,

Gdje se ije, pije, trunpa,

Dok zorica ne zarudi,

Tu je vazdak dobrik judi.

 

Tu čakije i makljaže,

Ko argument zadnji važe,

A u mrak kad ko zašija,

Ne traži ga milicija.

 

Na rebra mu tanka lezi,

Od slezine kreni, mezi,

Ne ispuštaj iz svog kljuna

Ni bokunić od bokuna.

 

Otvori mu teške vjeđe,

Pokljucaj mu oči smeđe,

U kosi mu friz pokvari,

O nju kandže, kljun otari.

 

Razderi mu cijelo tijelo,

Daj utrobu na vidjelo,

Nek groznija bude priča,

Od našeg teferiča.

 

Ova je pesma prvi put objavljna u novembru 1985. godine. A ja sam ponovio tu pesmu u oktobru (u Književnim novinama) 1991, na vest da je ubijen Milan Milišić. Ceo prvi deo Književnih novina posvećen je Milanu Milišiću. I kad je u to nesretno vreme opsade Dubrovnika broj već bio u štampi, rekli su mi u štampariji da je vest o smrti Milana Milišića bila samo glasina. Samo sam sekund, dva stao i šutio. Ma pusti, nek vidi Milišić kako bi ga otpratili. Ali smrt pesnika nije bila glasina. I ta pesma Dva gavrana objavljena je drugi put 15. oktobra. Taj datum, to je dan smrti Danila Kiša. Najlepši tekst o Kišu napisao je Milan Milišić, to je bila moja “narudžbina”.

Tako su se u oktobru, u smrti, srela dva prijatelja, i dve pesme na naslovnoj strani Književnih novina, Dva gavrana Milana Milišića i Zlatna kiša Danila Kiša. A Kišova pesma ovako završava:

Sestra moja sklanja lavor,

skamenjena lica kao,

da je neki mrtvac,

u kući žena mi bez,

reči sprema belu košulju.

I tako zažmurim I pustim jednu makedonsku pesmu Vasila Hadžimanova (otac Zafirov, a ne sin) Sa’nok sedam treno. I mogu da umrem u Jugoslaviji.

 

Je li za Vas Jugoslavija sećanje na prošlost?

 

- Ako se svako (svako pojedinačno) u svojoj republici, ‘ajde državi, u svojoj ulici, u dečje dvorištu suprotstavi ovim zapenušanim njuškama, netalentovanim, hrabrim samo u gomili, nacionalistima, nacio-fašistima, sklopiće se (već se sklapa iz regiona, na bivšim prostorima) Jugoslavija kao kulturna, kao sportska, kao ekonomska činjenica. Kao ta stvar. Jugoslavija kao radoznalost, kao takmičenje, kao more, kao Dunav, kao gospodstvo, kao ljubav. Kad ovi mlađi počnu slobodije da se kreću, da otkidaju jedni na druge… a dalje, dalje me više i ne zanima. Jer svi najbolji, svi pravi tipovi u književnosti, u nauci, u kulturi, u pozorištu i u politici, bili su Jugosloveni: Tesla, Josif Pančić, Dvorniković, Cvijić, Njegoš, Ljubo Babić, Mitrinović, Crnjanski, Krleža, Andrić, Vujović, Ivan Đaja, Matoš, Cerar, Zupan, Lubarda, Stupica, Popa, Fehmiju Bekim, Kiš, Kovač, Pleša, Krešo Ćosić, Zafranović, Stefanovski, Sidran.

U Jugoslaviji, u državi Jugoslaviji, Makedonci, Srbi, Hrvati, Albanci, Crnogorci, Bosanci, Slovenci, svi (smo) bili dobrovoljni izgnanici, apatridi – a to je najbolji, najpovlašćeniji položaj. To je najbolji status za jednog građanina: domovina kao dobrovoljno izgnanstvo, jezik kao domovina, svi razumemo taj jezik. A koja država nije veštačka? SAD, Izrael, Rusija, Australija?

Ne želim da se sporim je li ovo (ono) ista obala, je li reč o istom jeziku, je li ovo (ono) isto nebo. Jedino me niko ne može ubediti da lopta nije najsavršeniji oblik. Na tom jeziku, jeziku lopte, suštinski su se razumeli. savršeno su se razumeli Milutinović i Vukas, Galić i Lamza, Skoblar i Jusufi, Boban i Savićević, Daneu i Korać, Đerđa i Korać, Ćosić i Dalipagić, Kićanović i Delibašić, Horvat i Lazarević, Zoran Janković i Lopatni, Milanović i Šimenc, Dražen Petrović i Divac, Kukoč i Danilović.  I to je najbolji dokaz da je ta ideja Jugoslavije jedina prava stvar i na ovom i na onom prostoru. I na nebu i na zemlji. I u vodi. Ko ne razume jezik duplog pasa taj neće razumeti ovu priču. Dupli pas je Sokratov izum, Sokratov jezik, i zato je Žerson rekao – najbolji dribling je dupli pas. Ili produžiti liniju na grčkoj vazi. I sad evo izneću jedan naučni, naučno-istorijski dokaz da je Jugoslavija morala ostati kao država, kao granica, kao vidik.

Nova Jugoslavija, partizanska Jugoslavija redovno je učestvovala na Svetskim prvenstvima: Brazil (1950), Švajcarska (1954), Švedska (1958), Čile (1962). Tamo u Čileu Jugoslavija je igrala u polufinalu, i u toj baksuznoj utamici protiv Čehoslovačke je izgubila, izgubila je utakmicu u kojoj je bila za dve klase bolja. A u finalu Jugoslaviju bi čekao Brazil (Pele je bio povređen) i pitanje je da li bi Garinča i Didi pobedili plave. To je godina 1962. A sad lirskim skokom unapred, idemo 25 godina kasnije. Prvo jedna fusnota, važna fusnota. Te 1987. Jugoslavija je u Italiji na Prvenstvu sveta u košarci (mladi do 21. godine) pobedila SAD u finalu sa onih 11, 12 Kukočevih trojki. Jugoslavija je postala prvak sveta. Te iste godine, Jugoslavija (mladi) je igrala na Prvenstvu sveta u fudbalu. U četvrtfinalu Jugoslavija je pobedila Brazil 2:1, u polufinalu Istočnu Nemačku (East Germany) 2:1, a u finalu Zapadnu Nemačku (West Germany) i to na penale 5:4, u regularnom delu bilo je 1:1. I postala prvak sveta. Bilo je to, u Čileu, u Čileu 25 godina kasnije.

Prvak sveta uprkos istoriji, istoričarima, uprkos politici, uprkos političarima, uprkos unutarnjim i spoljašnjim faktorima. Ko na Svetskom prvenstvu pobedi Brazil i obe Nemačke, to jeste prava država. Jer tu nema prevare, nema nagađanja jer je Jugoslavija morala i mogla opstati. Ali, evo šta Abdulah Sidran baš o tome kaže:

Sve što je propalo, moralo je propasti,

Kažu da je kaz’o Onaj, najpametniji među njima svima,

Strašnim ljudima – filozofima. A ja – notorna budalčina

Nikako tako ne mislim. Osim što jest propalo,

Kakvog drugog dokaza imaju – da morala je propasti? Kad je

već propala, jesu li morala propasti i mjerila?

“Jesu li morala propasti i mjerila?” proderem se koliko me grlo nosi –

Istoga trena dobijem,

strašan napad jugonostalgije!

 

Ajde nostalgija, ali o mjerilima je reč gospodo nacionalisti, rušitelji Jugoslavije. Gospodo smradovi. Fašisti.

 

Mogu li sad ja da postavim sebi jedno pitanje? Pa koje kriv za raspad Jugoslavije?

 

- Najveći doprinos je Josipa Broza Tita. Da bi se vodila i jedna foto sekcija potrebno je mnogo strasti, a koliko onda treba energije, volje, koliko posvećenosti da bi se vodila jedna država (država koja je iz Drugog svetskog rata izašla sa velikim bonusom, kao država koja je dala puni doprinos u pobedi nad fašizmom). Mala fusnota. Rođen sam u ulici u kojoj su svi bili partizani, uglavnom studenti, i u ulici, i u porodici. I danas sam sve više levičar, što je to manje popularno – toliko sam više na liniji Valtera Benjamina, Brehta, Berlinguera.

Elem, njega država njega, Josipa Broza, nije zanimala, izuzev kao lična prćija, kao lična država. Kao poligon da se zadovolji njegova sujeta i njegov snobizam. I zato su mu bile neophodne svakodnevne porcije/doze organizovanog partijskog i narodnog obožavanja. Svetkovine i talambasi, ispraćaji i dočeci, ordenje, prstenja i odlikovanja, maršalske uniforme (bilo ih je sedamdeset, a jedna je bila ružičasta), Brijuni i Elizabet Tejlor. Dvor koji plovi, dvor koji vozi, gradovi, ova Titova (Mitrovica), ovaj Titov Vrbas. I tri ordena Narodnog heroja. Zna se da je on bio kukavica u ratu.

Kakva je to bila kič opera, kakva farsa 25. maja, proslava njegovog rođendana. Taj neobrazovani, površni i lenji čovek, čovek bez zanimanja, imao je faraonski sindrom – strah od starenja i ogromnu želju da doživotno vlada. Pa i posle toga. Jugoslavija je već sredinom 60-tih (on vlada već četvrt veka i ima sedamdeset godina) disala u ritmu starenja Josipa Broza Tita. Bila je na rezervnim plućima i veštačkom varenju. (Ta tvrđava je pod njim bila poligon za trgovinu istoka i zapada). Teorijski deo bio je poverio Edvardu Kardelju. Koliko se energije izgubilo u Kardeljevim eksperimentima. Kruna teorijskog rada tog učitelja bilo je samoupravljanje kao parada gluposti, licemerstva i idealno mesto za sprovođenje volje malih partijskih diktatora. Jugoslavija je postajala, postala zakasnelo društvo. Počeli smo da trokiramo. On postaje sve senilniji i sve nervoznji i bira sve osrednjije i sve lošije saradnike. Svaki moderniji, ambiciozniji političar sklon reformama sklonjen je. Tako su nestajali sa političke scene Kavčić, Mika Tripalo, Savka Dapčević, Mirko Čanadanović, smenjene su dipomate od evropskog ugleda Veljko Mićunović i Mirko Tepavac. Njegova najpogubnija čistka bila je u Beogradu i imala je katastrofalne posledice. Sklonjena je politička klasa Koče Popivća. Latinka Perović, Mirko Tepavac i, najvažniji, Marko Nikezić. Nikezić, evropski obrazovan, zalagao se za reforme u društvu, u partiji, u Beogradu. Marko Nikezić i nije bio komunista. Pre socijldemokrata, tako nekako. On bi se lako dogovorio sa političarima iz drugih republika o ekonomskoj i drugoj saradnji. Kakva „Velika Srbija“. Nikezića je interesovala moderna Srbija. Onda su došli osrednji, došli su pospani i poslušni. I tako po sistemu spojenih sudova u svim republikama. On neke više nije ni prepoznavao, ili ih je permutovao.

Osrednjost je idealna klima za nacionalizam, za nacionalni kič. Iz tog njegovog negovanja političkog mediokritetstva, iz njegovog političkok kiča (kaputa) izašli su , u to nema sumnje, Tuđman i Miloševič.

Dve decenije, pune dve decenije on je živeu u strahu od starosti i smrti, a onda je to postao opšti strah šta će biti posle njega. A da je on mislio šta će biti posle njega ostavio bi, odnegovao bi nekog Huana Karlosa. A on je ostavio predsedništvo. Tih 12 bezličnih. Kako ga je Kiš provalio u Poemi o Pesniku revolucije na predsedničkom brodu, tu njegovu nadutost, nakostrešenost, tu njegovu pozu. Bez političke moći on je šuplji čovek: Opisati s mnogo epiteta

jedino stav

držanje

glas

i oči

dok se palubom šeta.

 

To je dvor koji plovi. I gledajte sad kod Kiša kakva je biblioteka, tog, ni poluobrazovanoag inteligenta:

na lađi postoji knjižnica

sa mnogo knjiga

 

iz svih mogućnih oblasti:

ljepa književnost, slikarstvo,

geografija, istorije revolucija,

pjesnarice, marksističke stvari

nastanak narodne vlasti,

kuvari.

 

Kakva rima. Marksističke stvari, pjesnarice, kuvari.

On u životu nije pročitao 3, 4 5, 6 knjiga. Evo kod Kiša kako on čita. Pa knjige su u njegovoj biblioteci:

... podvučeme raznim bojama

crvenom, plavom, zelenom,

(već prema

utvrđenom kodu)

 

Tako da kad ih uzme u ruke

može steći o njima objektivnu sliku

bez po muke

onako u mimohodu.

 

Tako je on čitao, u mimohodu, tako je on i radio, u mimohodu. Ili o površnosti jednog snoba.

Vidim da u zagrebačkom tisku, u nekim feljtonima, piše da je Krleža dao predlog Josipu Brozu za Goli otok. Pa ne znam, ili lokaciju ili samo otvaranje logora. Kakva laž, kakva besmislica. Pa njega je Krleža prvi pitao za nestale komuniste. Njega je Krleža još tamo 37, 38 pitao u kojim su ruskim logorima nestali njegovi drugovi Gorkić. braća Cvijić i Ćopić... Pa ko je mogao doneti tako važnu odluku o osnivanju Golog otoka nego Josip Broz. On je bio na rekreativnoj nastavi u Moskvi. Taj strašni logor, u kome se dešavalo da kapo nekom zatočenom partizanskom borcu bude ustaša, osnovan je kao strašna opomena šta će biti sa onima koji pomisle da udare na vrhovnu vlast. Opomena sa ehooooom. Tako je nova Jugoslavija postala policijska država, i bila je policijska država. I kad bi se otvorili arhivi Udbe bilo bi velikih iznenađenja, na kladionici, zamislite to tipovanje, ko je bio doušnik, ko poverenik, ko oficir. Tako je, evo, Vlastu Velisavljevića, mladog studenta glume, na Goli otok poslao njegov profesor, dekan pozorišne akademije, pesnik nadrealista Dušan Matić. To Vlasta Velisavljević ima „crno na belo“, video je svoj dosije. Kako radi Udba, to sam osetio na svojoj koži, kao dečak. U Crnoj Gori je ta policijska surovost bila najžešća. Bilo je raznih vrsta saradnika Udbe. Bilo je raznih vrsta saradnika Udbe u Jugoslaviji. Plaćenih, prisiljenih, dobrovoljnih. Specijalitet Jugoslavije su disidenti, saradnici i doušnici. U slobodno vreme oni su pisali pesme, pesme najčešće, to je najkaraće, priče, kritike, a bili su na platnom spisku policije. Disidenti su buli Mihajlo Mihajlov i Milovan Đilas, a ostali ukras na kruni faraona, ukras faraonske demokratije.

 

Bili ste na probi u FK Partizanu?

 

- Bio sam po dolasku na studije u Beograd. Bio sam i hteli su da potpišu ugovor posle tri treninga. Moje srce radi u sinkopi, po nekom specijalnom režimu i nisam dobio dozvolu od lekara u sportskom dispanzeru u Košutnjaku. Onda sam slomio ruku na jednom turniru u malom fudbalu, ali sam već tada imao 18 i po i znao sam da to više nije to.

 

Znači, niste izdržali?

 

- Bilo je u planu moje obitelji, ti ludi planovi partizanskih porodica, da sa deset godina dođem kod braće u Beograd, ali nisu me odveli. Mislili su ima vremena. A dečak nema vremena, da bi imao vremena za sve. U tome je grešio i propovednik iz Biblije jer ili si već u 17 godini igrač, ili je već sve kasno.

Moj prvi dar je lopta, moj prvi dar, i to je izvor melanholije u mom odnosu prema književnosti. Književnost nije moj prvi dar.

 

Rekli si mi neki vaši prijatelji da ste na jednom od prvih treninga predriblali ceo prvi tim Partizana?

 

- Pa, baš ceo tim. To su te crnogorske legende. Neki neki moji prijatelji studenti iz Nikšića i sa Cetinja gledali su trening a da mi nisu prijavili. Iz te generacije veliki igrači bili su Bora Đorđević, Paunović, pa Vukotić i Nadoveza koji su dolazi, a ostali, tako, pristojni. I taj dribling, bilo je to nešto iz nervoze i drskosti, a nikako iz potcenjivanja. Na terenu, na sceni, to znam sa ulice, nemoj nikad nikog da potceniš. Inače nećeš dobro proći. Taj dribling bio je malo iz besa prema Bobi Mihajloviću ( to je onaj igrač koji je dao čuveni gol u Firenci Francuzima u produžetku i tako je Jugosalvija otišla na SP u Brazilu). Dakle pita me taj gospodin Mihajlović pre treninga, cupkajući  s jedne noge na drugu, bio sam neobrijan, brada od tri dana, Jeste li Vi sa Akademije? (Mislio je na pozorište i film). Jesam, ako ste Vi profesor na Akademiji. A to nije bilo baš mnogo pametno. Glavnom tipu u Partizanu tako nešto reći. Nisam imao strpljenja, možda sam odmah hteo da budem glavni. I tako sam ostao ulični igrač. Igrač ulice. I još igram. Što bi rekao Hofmanstal Neko ih tako teško skoli, zatreptaše ko lista dva, te ruka ruku mimoiđe, i tamno vino tlom se proli. Jeste, to je ljubavna, Parizan i ja. Jer sve jeste ako voliš.

 

Nedavno ste završili rad na predstavi “Tartif”, bili ste dramaturg.

 

- Od svih pozorišta Jugoslovensko dramsko pozorište mi je najviše na srcu. I zato što nikom nije palo na pamet da menja ime tom pozorištu. I znam da se to jedino moglo desiti u Beogradu. Jugoslovensko dramsko je deo jedne velike pozorišne tradicije i to deo onog Beograda koji volim. Beograd kao stihija i kao energija. U poslednjoj deceniji počeo je da se javlja neki udruženi otpor prema Beogradu, naravno da je to bilo opravdano i da je to bilo zbog politike, ali za Beograd tih 15 godina, za Beograd u njegovoj povesti, u životu, to je mala priča. U Beogradu sam upoznao Vavu Hristića i Ivana V. Lalića, Petra Lubardu i Stjepana Bobeka, Miloša Milutinovića i Leonida Šejku. Upoznao i video, Ljubu Simovića i Žiku Pavlovića, Sašu Petrovića i Bekima Fehmiju, Ljubicu Marić i Vaska Popu, Svetozara Gligorića i Mišu Stanisavljevića, Stojana Ćelića. Milenu Marković, Acu Popovića. I dvojicu meni najdražih – Dragana Lubardu i Danila Kiša. Najlepši fudbal, u Beogradu, igrao sam s Draganom Lubardom na Kalemegdanu. “Tartif” je predstava koja brani čast Beograda od licemerstva i od pošasti fašizma. I uživao sam ta dva meseca dok smo spremali predstavu. Sledili smo onaj Molijerov estetski princip, to je iz “Mizantropa”: Potpuna iskrenost moj dar je najveći. Taj princip, tu iskrenost zna da izazove kod glumaca i svih saradnika reditelj Egon Savin. “Tartif” je začuđujuće aktuelna predstava, još ispripovedana sa humorom u aleksandrincu. Voleo bih da ta predstava igra u Splitu. U Zagrebu smo u junu, 14. juna na danima satire.


(Feral Tribune, 20. jun 2008)

 

понедељак, 29. јун 2009.

Normal 0 21 false false false Mic
понедељак, 29. јун 2009.

Normal 0 21 false false false Mic
понедељак, 29. јун 2009.

Normal 0 21 false false false Mic
понедељак, 29. јун 2009.

Normal 0 21 false false false Mic