Književnik Svetislav Basara govori za „Novosti“ o svom novom romanu „Početak bune protiv dahija“, te objašnjava kako Nerođeni Istoričari pišu istoriju i zašto ga nerviraju pozivi na nacionalno jedinstvo

Istorija ne sme da bude literatura


Radnja novog romana poznatog književnika Svetislava Basare pod naslovom „Početak bune protiv dahija“ obuhvata period od Prvog srpskog ustanka, pa sve do današnjih dana. Prikazujući glavne ličnosti ta dva veka (od Karađorđa, Vuka Stefanovića Karadžića, Napoleona, Miloša Obrenovića, preko Nikole Pašića i Apisa, pa sve do Dobrice Ćosića, Đilasa, Miloševića, Koštunice, Đinđića i Tadića) – Svetislav Basara (Bajina Bašta, 1953), u formi sotije, karikira njihove sudbine i igra se istorijom. Najavljujući knjigu, beogradski izdavač Dereta, kaže i sledeće: Basara nam na lucidan način nudi katkad dramatično bolne, a katkad urnebesno duhovite odgovore na pitanje zašto smo ovakvi kakvi smo; kako se to vidimo mi, a kako nas vide drugi – zašto nas Evropa i svet neće iako više od tri veka sanjamo taj isti san...

Novosti: Gospodine Basara, u vašem novom romanu pojavljuju se neke od ličnosti o kojima ste i ranije pisali – sa kojima ste polemisali u svojim komentarima i kolumnama. Ovog puta, oni su ipak književni junaci...


Svetislav Basara: Da. Većina ih je tu, manje-više svi. Ali ovoga puta ne u obliku pamfleta ili novinskog teksta, nego u jednoj interesantnijoj formi – formi romana. Rekao sam već šta sam imao da kažem o toj gospodi. Tačnije bi bilo reći da je ovde reč o mentalnim matricama koje ta gospoda neprestano vade iz prošlosti i veštački im produžuju život. Zapravo, ta matrica, taj jedan anahroni kulturni model iz koga proizilazi loša i anahrona politika – to je i glavni lik ovog romana.

Kažete da niste pisali istoriju, već roman o tome kako se piše „istorija“. Učinilo mi se da vaš roman, pored ostalog, pokazuje gde se u istoriji javlja problem sa pisanjem istorije?


Srpska istorija je jedna vrlo problematična stvar. Ona se ne tiče samo istorije kao nauke, već utiče na naše živote i dan-danas. Problem sa „istorijom“ je u tome što je ona postala upravo ono što bi trebalo da bude literatura – priča koja se ne obazire mnogo na faktografiju – njoj više nisu toliko bitne činjenice koliko ideološka obrada tih činjenica. Ideologija je dominantna u svemu tome! Tako da se u takvoj „istoriji“ – koja je čak i u slučajevima kada je najbolja jedna krajnje sumnjiva nauka – činjenice iskrivljuju ne bi li se prilagodile potrebama ovog ili onog vremena.

Zanimljiva je ekipa vaših likova u romanu koje nazivate Nerođenim Istoričarima. Da li su to pisci lažne istorije i tvorci lažnih mitova?

Ne samo oni! U tu grupu sam svrstao sve ljude koji vrlo lagodno i vrlo dobro žive, reciklirajući nekakve stvari iz prošlosti. Lažne mitove, izanđale od decenijske upotrebe... Tu su istoričari, političari, nacionalni umetnici; ljudi koji obrađuju nacionalne teme u svim granama umetnosti. Šarolika ekipa.

Kad govorimo o istoriji, na jednom mestu kažete kako se kao ključni problem nameće stalno insistiranje na teritorijalnom rešenju, a ne na unutrašnjem uređenju.

I to je jedan od velikih problema, na talasu deventanestovekovnog romantizma koji je tad korespondirao u čitavoj Evropi. Stvaranje nacionalnih dražava – nismo samo mi tu isprednjačili, to je zahvatilo čitavu Evropu. U to vreme se stvara Italija, stvara se Nemačka... Ali u jednom momentu se prišlo uređenju tih država, uljuđenju u svakom smislu, a kod nas je taj romantizam živeo i prešao u 21. vek. Ta stalna žeđ za teritorijama, stvorila je haos tu gde živimo.

U romanu tematizujete dva veka, od Karađorđa do Koštunice i Tadića. Koliko vam je bilo teško sa takvim junacima? Kažete da ste pokušali da idete linijom magičnog realizma, ali da ste odustali...

Nije to nikako išlo! Bilo je lakše dok su junaci bili Karađorđe ili Miloš Obrenović. Oni su dušu dali za pisanje. Uvek je lakše pisati o prošlosti nego o aktuelnom trenutku, a oni su istinski gorostasi čije su i najdoslovnije biografije interesantne i intrigantne. Na kraju knjige dolazimo do ovih današnjih samoumišljenih voždova koji su zapravo jako mali u odnosu na njihove uzore (verovatno i nesvesne uzore), a opet, sujete i ambicije su im veće nego Karađorđeve i Miloševe.

Čitajući vašu prozu, ali pre svega eseje i kolumne, primetio sma da vas posebno nerviraju pozivi na nacionalno jedinstvo. Čini mi se da je vaš roman, pored svega ostalog, oštra parodijska slika jedne moguće realizacije tog poziva na nacionalno jedinstvo?

Nezavisno od romana, pozivi na nacionalno jedinstvo, na nacionalno okupljanje – pozivi su na jednoumlje i na totalitarizam. Ne možemo se, znači, nacionalno okupiti oko mnoštva politika i ideja, nego to uvek treba da bude oko određene politike ili, tačnije, oko određene ličnosti. Nacionalni okupljači su baš one ličnosti koje su, čak i u ovakvoj Srbiji, u manjini, ali ipak uporno ponavljaju te pozive, ne bi li svi, koliko god da nas ima, živeli i radili onako kako oni zamišljaju da treba. Sama ideja nacionalnog okupljanja je u suštini besmislena. Možemo se svi (koliko god da nas ima u državi) okupiti – lako se okupiti – ali šta onda?! To je jedno jalovo i tribalno mišljenje: kao što se životnje zbijaju u krdo kad su uplašene, tako se i ovde pozivi upućuju, ne bi li izgledalo da smo u grupi snažniji. Ali, iz čitavog tog projekta ništa ne proizilazi! Nikakva akcija. Proizilazi obratno: kad su se poslednji put okupili nacionalno, posle proglašenja nezavisnosti Kosova, polupali su Beograd, jedan ljudski život je izgubljen. Znači, ne samo da je jalovo, nego je kontraproduktivno i destruktivno. Ekipi nije problem da pronađe razlog da se nacionalno okupi, ali ne pamtim da su rekli okupićemo se nacionalno da bismo uradili ovo ili ovo. Poziv se završava na samom okupljanju. Okupićemo se, pa šta nam bog da.

Da li političari reaguju na vaš roman i na vašu kolumnu koju pišete svakog dana za list Danas? Poznajete sve glavne aktere na srpskoj političkoj sceni.

Većinu ih poznajem. Kad ih sretnem, prave se da je sve u redu, navodno se niko ne ljuti, a vrlo verovatno da i ne čitaju. Da čitaju nešto, bolje bi nam bilo.

Pročitali smo vest da će se vaša drama pod naslovom „Hipertenzija“ igrati u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu. Komad u kome igraju Predrag Ejdus i Branislav Trifunović, premijerno je prikazan u produkciji Kulturnog centra Inđija. U drami opisujete hipertenziju srpske svakodnevnice?

To su sve te iste stvari o kojima govorim u knjigama i kolumnama. To je taj sukob, fiktivni po mom mišljenu, prve i druge Srbije; slika čitave te konfuzije, mentalne i duhovne...

Zanimljivo je da ste vi prvi put režirali svoju dramu. Kakvo je to iskustvo?

Dosadno. Mnogo je bolje samo napisati dramu i dati je nekom reditelju. U ovom slučaju su radili iskusni glumci, tako da se to moglo izvesti, čak i u mojoj režiji.

Mića Vujičić (tjednik Novosti)