Без футроле са цибзаром

У аутобиографском роману „Помрачење сунца, на брду“ познати мађарски књижевник Ђерђ Конрад (1933) описује како су му пре тридесет година њих петорица хрупили у предсобље са тужиочевим налогом и претресли цео стан. Чим је бацио око на његове белешке, мајор је саопштио Конраду да ће га здробити у шаци као суви лист. Уз то, замерио је писцу на нереду у орману у коме држи рукописе, а када су га привели и одузели му кључеве, посаветовао га је да од сада свежањ кључева држи у некој малој футроли са цибзаром како не би истеглио џеп сакоа. На крају је строгим гласом замерио Конрадовој деци што су замрсила ресице на рубу тепиха – он у свом домаћинству има посебну четку! 

Неколико опаски и савета мајора из канцеларије државне безбедности која је тих година сумњичила Ђерђа Конрада да хушка на мржњу против темељних институција Народне републике Мађарске – жаоке су у којима се крије отров тираније. Још један доказ да се диктатор руши детаљима. Као када Надежда Мандељштам у својим мемоарима напомене да је у песми која га је одвела у смрт – Осип Мандељштам описао како Стаљин док чита замрља књиге масним прстима.

„Помрачење сунца, на брду“ наставља се на аутобиографски роман „Одлазак од куће и повратак кући“ у коме је Ђерђ Конрад описао како су му родитељи одведени у логор и како се са сестром скривао по подземљима ратне Будимпеште. Отац и мајка враћају се тек на 39. страници ове друге књиге Конрадове „фактичке аутобиографије“, са испитивачким погледом који је спазио у њиховим очима: „Ко си, заправо, ти, на кога смо толико мислили?“

Роман почиње 1999. док писац са трема рушевне виноградарске куће посматра помрачење сунца. Као и у другим књигама које припадају овом аутобиографском низу, писац на почетку наслања леђа на зид од грубо тесаног камена и претреса свој живот који је прошао „у знаку колебљиве вероватноће“. Након повратка родитеља, Ђерђ Конрад описује како се нашао у вртлозима историје као забрањени писац и дисидент. Како је одстрањен са факултета, како је током револуције 1956. године, наоружан аутоматом, стајао на стражи и како је радио на психијатријској клиници. Исписује приче које је сакупио као инспектор социјалне заштите, описује како је уређивао Толстојеве дневнике, док га је прогањала светиња државе која није била отелотворена само у лику шефа полиције, него и обичног кућепазитеља. Привођења, саслушања, боравци у притвору. Жене, бракови и деца. Не пређуткује ни посете куплерајима; објашњава зашто је волео филмове у којима неко бежи и дочарава атмосферу у којој је са сарадницима комуницирао тако што је речи исписивао на цедуљицама које су после бацали у WC шољу.

Желећи вероватно да, поред осталог, отвори проблем везан за наратора своја два аутобиографска романа, Ђерђ Конрад објављује и књигу под насловом „Клатно“ (издавач: Културни центар Новог Сада). У „Клатну“ копа још дубље, „не би ли расветлио сиве мрље у сећању“. У тим есејистичим записима који се тематски надовезују на књиге „Одлазак од куће и повратак кући“ и „Помрачење сунца, на брду“ (сви преводи: Арпад Вицко) – поред питања везаног за ја у аутобиографској прози, пред њим је и загонетка односа између маште и реалног. „Да прво лице једнине упозна само себе? Дочепаћу се тога ја, зграбићу га за шију, узалуд се праћака, покушава да се измигољи, завирићу му у душу, раставићу га на делове“, записује Конрад неколико редова након што се упита да ли постоји нешто између стварности и фикције. „Можда клатно, његово кретање амо-тамо, осмех разумевања.“

Иако су јунаци ових узбудљивих књига стварне личности, Ђерђ Конрад их портретише тако живописно и духовито да нам се чини да их клатно из стварности пребацује у машту и поново враћа, амо-тамо. У поглављу у коме описује како је пронашао прислушне уређаје и бацио их у кухињске елементе, одакле су опет брзо нестали, писац признаје да није био „тако духовит фрајер као Вацлав Хавел“. Чим је открио и демонтирао прислушне уређаје, Хавел их је изнео на најлон-пијацу и продао.