Новосадски писац Слободан Тишма (1946), један од најбољих савремених домаћих приповедача, изабрао је опцију у којој главни јунак непрекидно тежи да отвори простор. На ком фронту се води таква борба наговештава наслов првог поглавља „У љусци“, после ког се први пут оглашава наратор. „Тело. Оклоп. Оклоп чега? Празнина, јека?“ 

Не би ли се снашао у експанзивном простору који за собом повлачи бескрајно лутање, окретање у круг и одсуство циља – главни јунак „Бернардијеве собе“ непрекидно покушава да скине са себе сваку врсту љуске, омотача, оклопа. Пре свега, он покушава да промени пол у поглављу које људско тело представља као некакву врсту затвора, а после покушаја бекства из самог себе, напушта стан у коме је живео и чини нешто већ препознатљиво кад је о Тишминим јунацима реч. Завлачи се у олупину аутомобила остављеног на паркингу. У шкољци заборавњеног мерцедеса, Пишта Петровић замишља да је на великом таласу леденог Океана, док лиже слани волан мерџана који је некада кружио јадранским магистралама.

Између живота у стану и сањарења у олупини ствара се контраст који говори у прилог потреби отварања простора. Стан наслеђен од строгог оца, војног лекара који је једном приликом пресекао сабљом сто на пола (и мајке која је отишла да живи са хипицима) – постао је свратиште у коме живе пропали политичари који непрекидно дискутују са људима без преноћишта који су случајно свратили. У кафкијанској атмосфери која на фантастичан начин одсликава општу друштвену конфузију, Пишта Петровић препозаје као свој једино намештај, рад чувеног дизајнера Бернарда Бернардија.

Бернардијеве комаде покрива белим плахтама, закључава у посебној соби и сећа их се чак и када лежи поред њих. Попут Камијевог Мерсоа који тврди да би човек који је живео само један дан на слободи, могао живети стотину година у затвору од тих сећања – Тишмин јунак храни се успоменама и маштањима. Након једне такве вечерње маштарије, кад замишља себе на великом таласу леденог Океана, пред нама је један од кључева за решавање енигме сналажења у бескрају. „Када сам после отишао у стан, осећао сам стално као да сам v lupini, та тамнољубичаста шкољка ми се попела на леђа, унео сам је у собу“, записује Тишма. „Олупина је запремила читав простор, тако да је и сав намештај био у њој.“ Но, убрзо је покушао да изађе и из те љуштуре, али немогућност да се изађе из јајета, изазвала је панику.

Прича о простору подразумева праг и врата као неизоставне мотиве. У „Бернардијевој соби“ врата су увек притворена, јер је главни јунак клаустрофобичан (ништа лакше није ни кад се нађе на отвореном простору). Једно од најбољих места у овом одличном роману јесте оно кад приповедач замоли човека, који претура по контејнерима, да пренесу до олупине врата које је нови власник његовог некадашњег стана управо био скинуо. („Лежао сам у олупини као у чамцу, на вратима на којима је још стајало очево име. Као да сам лежао на његовом гробу, нисам био ни свестан тога.“ )

Испружен у шкољци мерцедеса, на тим кућним вратима која је због зиме поставио испод себе, иако физички практично не мрда с места, Пишта Петровић упорно трага за правим местом на коме би се скрасио, све док га, на крају романа, не разапну на крст. Заправо, у причи о лутању по бесконачном Океану, успоменама, смислу, одрастању, идентитету... – писац проналази излаз за свог јунака тек на том месту. Када га, како каже, разапне просторно-временским бескрајем.