Intervju: Miloš Radović, poznati filmski reditelj i dramski pisac, govori za YellowCab o svojoj novoj drami i jednom misterioznom tršćanskom hotelu, te objašnjava kako Trst pronalazi u Loznici, na Čuburi i dvorištu osnovne škole „Oslobodioci Beograda“
Trst – 624 kilometra do sreće!
Ansambl Ateljea 212 gostovao je početkom avgusta na Brionima. Na brionskoj tvrđavi Minor odgirana je drama „Trst“ Miloša Radović, u režiji Alise Stojanović. Branka Petrić, Feđa Stojanović, Jelisaveta Seka Sablić, Branislav Zeremski, Dara Džokić, Isidora Minić, Milica Mihajlović, Miloš Klanšček, Katarina Žutić – igraju u komadu koji se odigrava u tršćanskom hotelu Savoja. U luksuznim sobama završavaju se priče započete u Trstu pre mnogo decenija...
Miloš Radović, poznati scenarista, dramski pisac, filmski i televizijski reditelj, dobitnik je mnogobrojnih svetskih nagrada, pa i one u Kanu. Njegova drama „Trst“ nastavlja se na njegov pozorišni opus kome pripadaju komadi „Čorba od kanarinca“ i „Tulumbus“.
YC: Gospodine Radoviću, zašto „Trst“ baš 2010. i 2011. godine? Kažete u intervjuu Vremenu da vaš rad na drami počinje tako što vas zainetresuje „neka slika, neka formulacija, nečije lice“. Čije je lice ovoga puta bilo u pitanju?
Miloš Radović: Prošle godine sam proslavio nekoliko jubileja: pola veka od prve posete Trstu, četrdeset godina od saznanja da postoje lepši i veći gradovi od Trsta, trideset godina od prve tršćanske ljubavi. Morao sam sve to da proslavim. Pošto nisam imao s kim, morao sam da slavim s papirom, s praznim ekranom, s tastaturom. Odgovor na drugi deo vašeg pitanja – „koja slika“, „čije lice“ – ne mogu da vam dam. Kad bih vam rekao, odmah biste se setili!
Zašto je Trst za vas – velika tema?
Nije Trst moja velika tema. Detinjstvo je moja velika tema. A Trst je obeležio moje detinjstvo. U „izmaglici zaborava“ on snažno sija umesto svih drugih čija se svetlost potrošila, čija se lampa ugasila. Trst je na Čuburi, tamo gde sam se rodio, Trst je u Loznici, u kući moje prababe. Trst je u njenom kokošinjcu, Trst je u dvorištu OŠ „Oslobodioci Beograda“ gde sam upoznao svoje divne drugove. Trst je na još mnogo mesta gde mi je bilo lepo. Zato je Trst veliki. Inače je mali.
Na jednom mestu kažete kako u Trst niste išli zbog novih farmerki i cipela. Šta se zapravo tražilo?
Tada je najuzbudljiviji bio prelaz preko granice. Trema, da li ćemo preneti 100.000 lira, da li će nas uhvatiti, da li će nas pustiti u svet. Tako mi, umetnici, metaforično opisujemo šoping i dajemo mu veliku važnost u intervjuima. Normalan svet to ne radi. Ono što normalan svet radi je posmatranje života u hiperrealističnom maniru. Ništa se ne boji, ništa se ne nadograđuje, sve je onoliko koliko jeste. To je prednost normalnog sveta. Naša prednost je u tome što umemo da pišemo drame i što u njima otkrivamo šta se, zaista, kobajagi, dogodilo!
Dok sam čitao vašu dramu, učinilo mi se da je to, pored ostalog, priča o prolaznosti i nostalgiji koja uz nju ide. Da li bismo Trst mogli da posmatramo kao još jednu granicu – između trenutka sreće i uspomene koja za njom ostaje?
Nostalgija, to je još jedna osobina slabih. Slabi zato pišu. Jaki to ne rade. Sve što se nalazi u vašem pitanju je tačno – u samom trenutku sreće nalazi se nostalgija. Zato se kaže „plačem od sreće“. Zašto bi neko plakao od sreće? Šta je tužno u sreći? Pa, tužno je to što će proći, istog trenutka. I to se vidi, oseća. Svako to oseća.
Vaša drama je nastala prilikom „dve – tri posete mističnom hotelu“. Pominjali ste čak Kjubrikovo Isijavanje, mrtve stvari koje su pričale o ljudima koji su tu nekada boravili...
Hotel „Savoja“ u Trstu – koristim priliku da ga reklamiram – jedan je od retkih hotela za koji bi se mogla, s punim pravom, iskoristiti ona banalna formulacija „all inclusive“: sem divnog ambijenta, ljubaznih konobara, internacionalne kuhinje, fantastične lokacije u samom centru grada i legendarnog pogleda na Tršćanski zaliv – ovaj hotel pruža vam priliku da upoznate i puno pokojnih gostiju koji su ovde boravili. Od Prestolonaslednika Ferdinanda, njegove mlade supruge Sofije, njene nećake Klare, pa sve do regionalnih i jugoslovenskih zvezda čija imena nećemo pominjati. Njihovi likovi izlaziće iz tapeta, zavesa i ormana, čineći vam boravak u ovom hotelu izuzetno prijatnim! Eto, tako nastaju moje drame.
(YellowCab, oktobar 2011.)