Feral
Vladimir Paskaljević: ŽIVIMO U TAJKUNSKOM FEUDALIZMU


Vladimir Paskaljević, filmski reditelj i scenarista, dramski pisac i prozaista, govori za “Feral” o svom scenariju po kome je Goran Paskaljević snimio najnoviji film “Optimisti”, ali i o svojim pričama, prvom romanu, te o stanju u srpskoj kinematografiji, robovima i gospodarima…

 

 

Poslednjih dana meseca septembra u Srbiji je premijerno prikazano najnovije filmsko ostvarenje poznatog reditelja Gorana Paskaljevića. “Optimisti” su inspirisani Voltaireovim “Candidom”. Film je sačinjen od pet priča Vladimira Paskaljevića, koji je ujedno i scenarista filma. Vladimir je rođen 1974. godine u Nišu. Diplomirao je televizijsku i filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a među kratkim filmovima koje je snimio, posebno treba izdvojiti u svetu nagrađeni film "Delfini su sisari". Sa svojim ocem Goranom Paskaljevićem napisao je scenario za film "Dolazim po tebe i vodim te sa sobom", a kao čitalac, prepoznao je pametnu i dobru kinesku priču na kojoj je stariji Paskaljević bazirao svoje poznato filmsko ostvarenje "Kako je Hari postao drvo". Beogradska izdavačka kuća "Aleksandrija pres" objavila je pre dve godine roman "BDSM" – njegovo prvo prozno ostvarenje…

 

„Optimisti“ su nastali po vašoj zbirci priča. Zamolio bih vas da za čitaoce u Hrvatskoj ukratko prepričate o čemu se radi u toj vašoj prozi koju ste pretočili u scenario?

 

U pitanju je nekoliko slikovitih priča iz života, uglavnom o likovima kojima je lakše da poriču realnost nego da probaju nešto da promene i urade. U mojoj najomiljenijoj priči o radniku i njegovoj silovanoj ćerki to se najbolje vidi. Njenom ocu je lakše da poveruje da mu je ćerka zavela tajkuna, nego da ju je tajkun silovao, jer će u protivnom morati da se bori protiv sudstva, policije, medija koje tajkun ima u džepu. Zato on odluči da mu se u njeno ime izvini i optimistički se nada da će se izvinjenje prihvatiti. To se i dogodi, tako da idioti, koji zameraju ovom filmu da je mračan, nemaju zašto da žale: dali smo im happy end! Generalno, u filmu se uglavnom radi o sličnim pričama iz "vesele" domaće svakidašnjice.

 

Dakle, pet odvojenih priča koje povezuje crni humor…

 

"Optimisti" su više ciničan nego crnohumoran film. U svakom slučaju, humor je izgleda jedini način da se ljudi nateraju da razmišljaju. Tužnog li vremena…

 

Film je inspirisan Voltaireovim „Candidom“?

 

Voltaire se rugao lažnom optimizmu svoga doba koji su širili crkva i feudalci. Živimo u modernom tajkunskom feudalizmu i moronski optizam je globalni trend. Trend je da u svakoj situaciji tragamo za rešenjem u okviru sistema, a nikad protiv. Taj trend dolazi iz korporacijske psihologije i preneo se na sve nivoe. A često je jedino rešenje u okviru sistema da se izvinimo onom koji nam je silovao kćer.

 

Scenario je sa vama pisao i Filip David. Kako je izgledala saradnja sa njim?

 

On je sa Goranom prvi došao do inicijalne ideje da se treba zavitlavati na temu širenja lažnog optimizma i kasnije je sarađivao kao neko ko pročita materijal i analizira ga. Naučio sam od njega da je najvažnije da sa sobom tačno razjasnite o čemu pravite fikciju i zašto.

 

Kada su vas pitali zašto ima toliko mraka u vašem scenariju, dali ste interesantan odgovor o sto ljudi koje ste poznavali i time opravdali crnilo...

 

Pa, da,  čudili su se što je iz moje glave izišao takav film, jer ja sam mlad čovek. Ali, moja generacija nije videla ništa svetlo u prošlosti. A u stvari ja i ne mislim da je film posebno mračan. "Optimisti" su samo cinična komedija o vremenu, a svi su je doživeli deranžirajuće, jer su se možda sa filmom osetili prozvanim. I to je samo potvrda bolesti vremena. Nek drugi prave vesele tinejdž-kemp-komedije i pišu kritike sopstvenog filma, kako se u stvari jedino oni bave stvarnošću. Meni je upravo to tragično.

 

Sigurno da dobro poznajete poetiku svog oca Gorana Paskaljevića. Kako se, poetički gledano, „Optimisti“ nastavljaju na njegov raniji opus?

 

On smatra da su "Optimisti" treći deo trilogije o posleratnoj Srbiji kojeg čini ovaj film zajedno sa "Snom zimske noći" i "Buretom Baruta".

 

Bilo je ciničnih komentara. Zašto Lazar Ristovski igra toliko glavnih uloga?

 

Ideja je bila super. On se pojavljuje u svim pričama, u potpuno različitim ulogama, da bi se tako gledalac zbunio i isprovocirao, da bi se aktivnije uključio u traganje za smislom filma. Jako je teško igrati različite karaktere sa istim licem u istom filmu, a on je to, mislim, uspeo.

 

U Srbiji je veliki hit bio roman „Dolazim po tebe i vodim te sa sobom“ savremenog italijanskog pisca Niccola Ammanitija. Vi ste dramatizovali knjigu, a Goran Paskaljević režira film. Dokle se stiglo sa tim projektom i čime vas je privukao Ammanitijev roman?

 

Mene je privukla priča o dečaku koji ima probleme sa huliganima, jer sam na sličan način prolazio u Beogradu koji je oduvek Meka kriminalaca i uličnih huligana. Ne znam da li je Goran sasvim odustao od tog filma.

 

Pre nekoliko godina objavili ste roman „BDSM“. O čemu se radi u vašem romanu?

 

Radi se o apsurdu kulture. O apsurdu nacionalne pripadnosti. Ljudi danas u moderno doba možda odvoje dva tri dana godišnje za religiozne i nacionalne svetkovine, a nacionalno su opredeljeni. Što bi Ernesto Sabato rekao: "Ti Srbi i Hrvati, kad dođu ovde u Argentinu, potpuno su isti, a tamo, u domovini se poubijaše zbog razlika." Junaci romana "BDSM" su Bosanci koji upražnjavaju sado-mazo seksualne igre i perverzije. Igraju se robova i gospodara dobrovoljno, uživaju u tome. Onda se javnost u malom gradu uzburka kad to otkrije, hoće da ih linčuju zbog "nemorala". A pritom ista ta javnost se oduševila nacionalnim koljačkim opcijama. Kao što je perverzno igrati se sadomazohizma u kom si rob ili gospodar, tako je perverzno i apsurdno, možda čak i opasnije da si u tripu da si Hrvat ili Srbin ili Bošnjak. Biti Srbin ili biti Hrvat, samo je po meni stvar tripa, manje bitan detalj vezan za lifestyle. Sećam se kada smo se kao klinci igrali kauboja i Indijanaca, podjednako smo verovali u uloge, možda i još više. No, po meni svako mora imati pravo izbora čega će da se igra. Kad bi postojala zemlja gde je nacionalni dohodak sto hiljada dolara godišnje i kad bi tek tako delili pasoše, verujem da bi velika većina vatrenih nacionalista pohitala u taj Eldorado i odrekla se svoje kulture. Amerika je dokazala to. Ljudi koji se ponose što su Hrvati ili Srbi tri kolena unazad, to su robovi sopstvene gluposti. Onaj koji diktira nacionalne, kulturne i religiozne matrice, taj je gospodar, a rob je onaj koji ih prihvata.

 

Vaši junaci ne ratuju zbog istinskih nacionalnih osećanja. Oni su prevareni. U to su ih uvukli raznorazni profiteri koji su se poigrali sa njihovim nacionalnim osećanjima. Da li ću pogrešiti ako kažem da u vašem romanu, rat u Vavilovu, počinje spletkama?

 

Svi koji pristaju na beketovsko-joneskovske uloge, pa i uloge nacionalne pripadnosti su žrtve sopstvenih spletki. Naravno ima i stvarnih žrtava, uvek neko može da upadne u dvorište i da te zakolje, jer si druge nacionalnosti, jedino tada ne biraš. Granica između ta dva slučaja je vrlo osetljiva i ona i jeste kamen temeljac ratne propagande. Ali, ukinimo najzad nacije i nestaće nacionalne mržnje. Šta će onda biti glavni proizvod raznih tuđmana, miloševića i izetbegovića i njihovih današnjih naslednika? Mislim da će onda narod shvatiti da mu je jedini pravi neprijatelj onaj koji mu zavlači ruku u džep i koji ga gura u rat.

 

U jednoj rečenici romana pominjete tri stvarne ličnosti iz sveta politike: Tuđmana, Izetbegovića i Miloševića. Njihova prezimena u romanu pišete malim slovom. Zašto?

 

To su ljudi koji su se igrali sa milionima tuđih glava kao što se deca igraju sa Lego kockicama, a da stvar bude ironičnija predstavljali su se kao mesije. Verovatno sada gore u paklu, zbog svih ubistava koje su naredili. Ne zaslužuju veliko slovo, ma šta srpska, hrvatska i bosanska akademija mislila o pravopisu. Braća neradnici i političari. "Lutke bez krvi i trunke ideja, ubice na cesti - kurvini sinovi!”, kako reče Džoni Štulić.

 

Da li ćemo uskoro “BDSM” gledati na velikom platnu?

 

Prevelik je to zalogaj za prvi film.

 

Zanimljivo je da ste vi i dramski pisac. Napisali ste komediju „Preterano nasledstvo“ koja je premijerno izvedena u novosadskom „Srpskom narodnom pozorištu“. Ko su junaci vaše komedije?

 

Ta predstava je bila moj lični omaž Čehovu i prilično je drugačija po senzibilitetu u odnosu na sve što sam do sada radio. Umre baka koja je upropastila porodicu autoritarnim vaspitanjem. Neka vrsta rezimea takvog života, sebičnog i apsurdnog.

 

Šta je teže u Srbiji: biti mladi reditelj ili mladi pisac?

 

Ako pišeš, moraš da želiš da kažeš nešto da bi bio ispunjen. A ako hoćeš da zaradiš pare od toga onda moraš da imaš veze u politici da te proglase lektirom, pa da te svi kupuju. A za reditelja moraš da budeš dobar sa ministrom kulture i da nemaš završenu filmsku školu. Ako se čudno oblačiš misliće da si pravi umetnik, možda dobiješ i pola miliona evra, a ako imaš nagrade na svetskim festivalima kratkog metra smatraće te konkurencijom.

 

Kad smo već kod nagrada, hajde da se podsetimo radnje vašeg filma “Delfini su sisari” koji je nagrađivan u svetu. Šta je tema tog filma?

 

Klinac koji diže revoluciju u autoritarnoj školi. Revolucija, moja večna inspiracija!

 

Našao sam podatak da ste čak i radili montažu za film Miloša Radovića?

 

Bio sam samo asistent. Nema posla na filmu kojeg nisam radio i ponosim se time!

 

Da li spremate svoj dugometražni igrani film?

 

Nisam ušao ni u kakve konkretne pripreme, još uvek se bavim tekstom a i nekim poslovima vezanim za televiziju. Kad to završim, započeću pripreme. Radi se o čoveku koji otkriva da ima dvojnika koji čini stvari koji ga sablažnjavaju, koje su u neku ruku revolucionarnog karaktera, ono, otimanje od bogatih i davanje siromašnima. Mislim da će onaj koji nema čak ni trunku anarhizma u sebi, voleti taj film kao što je voleo Robina Huda.

 

Da li pratite hrvatsku kinematografiju?

 

Mislim da je situacija ista kao i svuda. Sve je to stidljivo u svom osvrtu na zbilju. Dobar film mora da bude ujed za dušu društva u kom je nastao. Tog trenutka kada u ex-Yu počnu da se prave filmovi o sopstvenim zločinima, a ne o komšijskim, biće to dobar znak da se kao regija krećemo u pravom smeru.

 

(Feral Tribune, 10. novembar 2006)


 

понедељак, 29. јун 2009.

  Nije nikakvo čudo to što su "Berlinsko okno", kao roman u nastaj
понедељак, 29. јун 2009.

Normal 0 21 false false false Mic
понедељак, 29. јун 2009.

Normal 0 21 false false false Mic
понедељак, 29. јун 2009.

Normal 0 21 false false false Mic