Blef (taktika bazirana na obmani drugih igrača)
Blef


Ako igraš poker, a ne kontaš ko je za stolom popušio – ti si!

Pol Njumen


U suštini: bio sam zadužen da konstatujem stričevu smrt.

Setio sam se toga večeras dok sam vozio prema staroj porodičnoj kući. Merili su vreme, dodirujući vrhovima prstiju kazaljke na starom ruskom budilniku. Kada se stric ne bi pojavio 24 sata, poslali bi me da proverim da l’ je živ. Na papiru istrgnutom iz blokčića krasnopisom bi ispisali maršrutu – kao da već nisam znao budžake po kojima je bacao karte.

Dok sam koračao ka baštama seoskih kafana ili okretao pedale trkačkog bicikla po kolskom putu do salaša (tamo se igralo u veću lovu!) – strica sam najčešće zamišljao u poziciji leša. 

Mislio sam da ću ga pronaći u hladnom podrumu prazne kafane. Prostreljen kuršumom, leži na stomaku, ruku raširenih iznad glave, kao da spava u stražnjoj sobici. Ili, pak, likvidiranog kao u klasičnoj sačekuši, još uvek vezanog sigurnosnim pojasom, na prednjem sedištu crvenog juga 45. Ili negde na njivi, stotinak metara dalje od vozila koje je parkirano kraj polja kukuruza.

Uprkos svemu, bio je živ! Stručnjak za finansije, direktor lokalne banke i pisac jednog novinskog članka o hiperinflaciji – najčešće je mirno sedeo za kafanskim stolom u skupocenom odelu i italijanskim cipelama. Iscrpljen od nespavanja, zaleđenog pogleda, ali preplanulog lica, sa odvezanom kravatom u džepu sakoa, pratio je kruženje karata.

Kad bi me ugledao, mirno bi podigao kažiprst. (Dobro je znao: došao sam da vidim da li diše.) Zatim bi spustio plastične karte na sto i desnom rukom odvojio nekoliko novčanica sa uredno složene gromile koja je stajala pred njim. 

Uzeo bih novac (uvek je bio široke ruke) i nekoliko minuta sedeo pored njega. Najčešće bih se vratio sam, osim ponekad, kad je partija bila blizu kraja: sačekao bih ga, pa bismo zajedno otišli kući. 

Još dok bi odlagao najlonske kese sa suhomesnatim proizvodima, voćem, bombonjerama i tortama koje smo usput kupili u samoposluzi, svlačio se na terasi. Natopljen duvanskim dimom, osušen, spaljen, brzo je skidao odelo, sve dok ne bi ostao u čarapama, belim gaćama i atlet majici. Košulju, sako i kravatu odlagao je na ofinger sa koga su već visile pantalone, a onda bi sve to okačio o krovnu konstrukciju terase – sa ulice je izgledalo kao da se neko obesio. (Upravo zbog dima, odustao je od kocke; nije se kartao deceniju i po.) 

Setio sam se svega toga kada sam ugasio motor automobila i stao na kvaku dvorišnih vrata kako bih preskočio kapiju. Žena koja je poslednjih godina održavala staru porodičnu kuću nazvala me je pre nekoliko sati. „Nije se pojavljivao duže od nedelju dana, susedi ga nisu videli, nezgodno je, prevalio je osamdesetu.“ 

Trudio sam se da ovog puta promenim poziciju i da ga ne zamišljam pokošenog metkom, izbodenog nožem, spaljenog kantom benzina, ali stare slike, kojih sam se setio, sada su me uplašile. 

Evo, prvi put ga ne zamišljam mrtvog, kao u dobra stara vremena - kad smo igrali „našu igru“. Sad, kad verujem da je živ ili bar poluživ; strah mi za čas ukoči kolena. Sevnulo je, a potom se iz daljine začula grmljavina. 

Čim sam sišao sa kapije, pokušao sam uključim električni fenjer koji je bio postavljen uza stazu, pored šimšira. Kako to nije uspelo, naslonio sam ruku na zid i polako koraknuo kroz mrkli mrak. Hodao sam sve dok pod nogom nisam osetio prvi stepenik. Pazeći da se ne okliznem, peo sam se sporo, naglas brojeći korake.

U trenutku kad sam se setio da u prtljažniku imam baterijsku lampu (mogao sam put osvetliti i mobilnim telefonom, ali sam ga zaboravio na sedištu) – naleteo sam na nešto. Nešto što je visilo, nešto što se njihalo. I upleo sam se, duvao je vetar, toliko jako da sam se jedva iskobeljao. 

U mraku sam, očigledno, naleteo na baštensku stolicu, sapleo se i sručio na pločice. Nikada nisam bio naročito hrabar. Stavio sam kažiprst na podbradak i proverio puls. Srce mi je tuklo kao ludo. 

Ne znam koliko sam dugo tako sedeo, ali sam bio siguran da vetar do mene donosi prepoznatljiv miris: miris ustajalog duvanskog dima. 

Kada je sledeći put sevnulo, primetio sam, nadohvat ruke, nešto crno i izduženo, nalik zmiji. Tragao sam šakama po pločicama, sve dok pod dlanovima nisam osetio prijatnu mekoću štofa. Bila je to stričeva kravata koju sam očigledno maločas srušio sa ofingera.

Podigao sam je i stavio pod nos. 

Hm, pomislio sam, očigledno se vraćam na staru maršrutu sa ceduljice.

субота, 25. фебруар 2012.

Ako igraš poker, a ne kontaš ko je za stolom popušio – ti si!Pol NjumenU suštini: bio sam zadužen d