Tolstojev šinjel u tri dimenzije
Džonatan Frenzen: SLOBODA, VBZ

Kakve su sve pohvale stigle na adresu Džonatana Frenzena nakon što je objavio „Slobodu“! Savremeni klasik, književni genije našeg vremena, roman godine, roman stoleća. Uslikali su i predsednika Baraka Obamu dok je izlazio iz knjižare, sa kačketom i naočarima za sunce. U papirnoj kesi bila je Franzenova „Sloboda“. Kritičari su dodali da je ovaj roman portret našeg vremena i priča o disfunkcionalnoj porodici. 3D proza.

Umešajte se i vi u priču o jednom od najboljih pripovedača današnjice. Recite da je Frenzen napisao sveobuhvatnu gromadu od romana i ironično povukao liniju „nesloboda“ oko kapitalizma, ekologije, pohlepe, porodice, preljube, rata u Iraku – menjajući perspektive i propovedače. Prosto, kao da je izašao iz Tolstojevog šinjela.

Citirano poređenje sa Tolstojem nije slučajno. Glavna junakinja guta „Rat i mir“ u maratonskim čitanjima. Jednog jutra oseća nekakvu „pogibeljnu tugu u prvim zvucima tuđeg rada ujutro – kao da mir doživljava bol jer ga lome“. Slika tog prvog minuta radnog dana dočarava najčešće psihičko stanje Frenzenovih junaka. Od slobode čoveku dođe da popizdi, kaže jedan lik, dok drugi, kao izlaz iz krize, vidi samo psihijatra i radni dan od osam sati. 

Tako dolazimo do jednog od najvažnijih pitanja koje otvara ova knjiga. Šta se krije ispod površine pojedinca, a šta ispod površine društva? Pisac nam nudi obilje mogućih odgovora. Kada zagrebe ispod „nasmešene površine“ svoje glavne junakinje, otkriva nešto „kruto, sebično, takmičarsko i reganovsko: bilo je očito da mari jedino za svoju decu i kuću – ne za susede, ne za siromašne, ne za zemlju, ne za roditelje, čak ni za vlastitog muža.“

Takmičarsko? Da, jer je takmičenje, kako u okvirima familije, tako i u društvu šire, centralna tema „Slobode“. Pisac taj stalni poriv za takmičenjem locira kao mučno jezgro gluposti, dok u u naslovu jednog od poglavlja ističe kako slobodno tržište podstiče takmičenje. Reganovsko? Da, jer u slici liberalne države koja ne koriguje samu sebe, kao i buržoazije koja možda nije spremna da dobrovoljno prihvati ograničenja vlastitih sloboda – pisac gradi istorijsko-politički kontekst priče, ugrađujući u fikciju stvarne političke ličnosti. Od Džeka, Bobija i Teda Kenedija, pa do Buša i Al Gora. Oni podupiru priču na najrazličitije načine. Tamo napolju, na primer, u smeru Pomorskog opservatorija, gde je živeo Dik Čejni, grom praska večernjim nebom.

Mića Vujičić (Blic, 26. februar 2012.)