Vrisak iz muzeja

Ljiljana Gavrilović: Muzeji i granice moći, Biblioteka XX vek

Muzeji su opet u modi! Međutim, nije uvek tako bilo. Želeći da već u prvom citatu otvori jedno od centralnih pitanja svoje knjige, Ljiljana Gavrilović citira Tada Vilijamsa: „On je bio niko: zaposlen u muzeju, sa univerzitetskom diplomom i manje moći nego učitelj ili poslužitelj u prodavnici.“ Od svog nastanka krajem osamnaestog veka, pa sve do sredine dvadesetog, muzeji nisu bili u krizi, ili bar ni muzeji ni društvo nisu uvideli da bilo kakva kriza postoji.

Posle Drugog svetskog rata otvorilo se nekoliko problema u složenom odnosu politike i muzejske prakse, a stvari su se sasvim zaoštrile dvadesetak godina kasnije. „Kriza muzeja (muzejske delatnosti) javila se tek krajem šezdesteih godina dvadesetog veka, kada je jedan od pokliča pobune 1968. godine u Francuskoj bio: „Spalimo muzeje!“ Oni su tada prvi put jasno prepoznati kao stubovi države i čvrsto hijerarhizovanog društva, koje je, prema uverenju demonstranata, trebalo radikalno menjati.“

U svojoj knjizi „Muzeji i granice moći“ Ljiljana Gavrilović (Beograd, 1953) bavi se odnosima između muzeja, društva i politike identiteta, kao i odnosima muzeologije i antropologije (autorkine matične discipline), te vezom muzeja, popularne kulture i savremenog sveta uopšte. Nije, pritom, nikakvo čudo što je ova tema toliko složena! Još su u šesnaestom veku evropski naučnici, vladari i plemići počeli da prikupljaju najrazličitije predmete i prave svoje zbirke. Tako su stvoreni prvi „kabineti kurioziteta“ sa očaravajućim i pomalo nerazumljivim zbirkama, u kojima su se đuture nalazili indijanski lukovi, fetusi u formalinu i fosilizovane sirene sa Fidžija. Dvesta godina kasnije iz zbirki su nestale sirene, zmajevi i jednorozi. Moderna nauka je uspostavila nov odnos.

Pomenite ponešto od toga ukoliko nameravate da se (na konto ove instant kolumne) pohvalite kako ste pročitali ovu uzbudljivu knjigu. Posebno bi vas moglo zainteresovati poglavlje „Novi život mrtvih tela“. U vreme Inka, ritualno žrtvovani ljudi, ostavljani su na hladnoći kako bi se mumificirli prirodnim putem. Mumije iz Latinske Amerike značajno su uticale na evropske slikare. Vide se, recimo, na slikama Edvarda Munka, te kasnije oblikuju koncept strašnog u popularnoj kulturi. U jednoj fusnoti (a one su biser ove knjige), Ljiljana Gavrilović skreće pažnju na filmove iz serije „Vrisak“ u kojima je maska ubice oblikovana baš prema Munkovoj slici.

Mića Vujičić (Blic, 11. mart 2012.)