Leš iznad kabineta za istoriju
Ildiko Lovaš: KAMENČIĆ, Fabrika knjiga

Proza Ildiko Lovaš ima najmanje dva glasa. U zapaženom romanu Izlaz na Jadran – Džems Bond u Bačkoj nekoliko protejskih pripovedača protrčalo je kroz jugoslovensku istoriju (od Trsta do 5. oktobra), zajedno sa Duškom Popovim, alijas Džemsom Bondom, koji se sve vreme špijunski muvao u pozadini. Špansku nevestu ispričale su dve naratorke: žena mađarskog pisca Geze Čata (1887-1919) koju je Čat ubio, da bi na kraju i sam popio otrov kada su ga vlasti uhvatile prilikom pokušaja da pobegne u Mađarsku („naglašavam da sam uvek bio sadista, nikad ljubomorni mušakarac“), kao i naratorka iz osamdesetih godina dvadesetog veka koja nas priprema za devedesete. Sličan postupak Ildiko Lovaš (Subotica, 1967) primenjuje i u svojoj najnovijoj knjizi. Podnaslov na koricama upućuje nas na činjenicu da ćemo čitati knjigu o Leni, i o Leni Rifenštal. Nakon toga, počinje prvo poglavlje Leš na tavanu.

Na početku romana Kamenčić (prevod sa mađarskog: Arpad Vicko) pronalazimo mrtvog čoveka pod krovom osnovne škole: „Koža mu je već bila sasvim mrka, glava sasušena poput šljive izvađene iz sušare u dnu bašte“. Leni Kozma, profesorica istorije, postaje opsednuta tim slučajem i želi da se upusti u istragu. Da li je reč o ubistvu, samoubistvu i zašto je neznanac naumio da skonča baš na tom mestu – pitanja su koja joj ne daju mira, kao i „naglašena nezainteresovanost“ njenih kolega iz zbornice koji uporno prelistavaju kataloge za kozmetiku. Međutim, neće to biti krimić, već mnogo složenija priča. Dok usamljena, četrdesetogodišnja naratorka bude razmišljala o lešu, duhovito povezujući prozaičnu stvarnost sa scenama iz serija koje redovno prati (Bouns, Zločinački umovi, Zakon i red: odeljenje za žrtve), ona će pred čitaoca prosuti svoj život, kao da i sama doborovoljno ulazi u salu za obdukcije, „mrmljajući“ o svom životu, poput hirurga koji ćaskaju dok zašivaju rane. „I u Bounsu uvek tako rade: doduše, oni rade gotovo isključivo s kostima, skeletima. Ili obdukcionisti u CSI Majamiju. Oni rade na leševima. Ali je postupak isti, i ista je atmosfera.“ 

U svojim ranijim knjigama, spisateljica je praktikovala da radnju svog romana provuče kroz ceo vek i tim putem nelinearno provede nekog kontroverznog junaka. Nije zato nimalo čudno što je glavna protagonistkinja paralelnog narativnog toka Leni Rifenštal, nemačka glumica i rediteljka, koja je živela sto i jednu godinu. Isto ime – zbog koga profesorica istorije trpi uvrede, jer je odnos Rifenštalove prema Hitleru sumnjiv – predstavlja jedinu zajedničku crtu dva karaktera (i leš nepozantog samoubice, za koga jedna mari, a druga ne). Iako su obe junakinje označene kao kamenčići u velikoj mašineriji, Leni i Leni Rifenštal predstavljaju kontrastne karaktere što dodatno zateže radnju. Scena u kojoj profesorica istorije stoji pred prizorom raspeća, podseća na činjenicu da su junaci Ildiko Lovaš često puta razapeti, kao i da u njima otkrivamo više različitih ličnosti. Zbog toga je ova priča složen „krimić“.

Jedna od definicija forenzičarskih serija skreće pažnju na činjenicu da ključ istrage više nije u pitanju ko je ubica, nego kako je ubistvo počinjeno. Kako – reč je iz koje raste odlični roman Ildiko Lovaš, jedna od najboljih knjiga objavljenih tokom ove godine. Obilje digresija, nepretencioznih esejiziranja, malih polemika, paralela sa popularnom kulturom, igara jezikom, „refrena“, asocijacija (plus: leš na tavanu) – čine Kamenčić prozom za više uzbudljivih čitanja.

Mića Vujičić (Nin, 29. novembar 2012.)