Ja nisam barbika (pištolji za pirsing)
Hitomi Kanehara: ZMIJSKI JEZIK, Booka

Japanska spisateljica Hitomi Kanehara (1983) napustila je školu kad joj je bilo petnaest. Otišla je od kuće i svome ocu, profesoru književnosti, slala priče elektronskom poštom. Na kraju priče dobila je najvažniju japansku nagradu za književnost i objavila još nekoliko zapaženih knjiga. „Zmijski jezik“ njen je debitantski roman. Devetnaestogodišnja Lui Nakazava opčinjena je pirsingom i tetoviranjem. Ukoliko ponovo folirate kako čitate romane na račun ove kratke kolumne, malog pogona za „prepričavanje svojim rečima“, podsetite društvo da tetoviranje nije bilo ovako popularno pre nekoliko decenija. Tek bi poneki podvijeni rukav košulje otkrio zeleni top ili sidro. JNA, godinu služenja vojnog roka, portret zavodnice ili neko žensko ime (često puta pogrešno). Danas stvari stoje drugačije. Upravo zbog toga, roman Hitomi Kanehare jeste britka i ubitačna slika života nadrealne brutalnosti savremene japanske omladine – kako je to već ranije primećeno. Tatu je savršena metafora, pogotovo rascepljeni jezik kojim je opčinjena glavna junakinja. „Znaš li šta je račvasti jezik?“ Je l to kad je podeljen na dva dela? „Da, kao jezik zmije ili guštera. Osim što ponekad... ne pripada ni zmiji, a ni gušteru.“ (5. str.) Možete da citirate i Gardijan: „Zmijski jezik“ opisuje otuđenje bolje od ma koje sociološke studije. Pored toga, postavlja pitanja koja bi mogla da imaju veze sa religijom. Da li imamo pravo da menjamo oblik koji nam je dat? Ni glavnoj junakinji nije sasvim jasno „šta to traži u tim besmislenim modifikacijama tela“. Nakon što joj najbolja prijateljica saopšti da je pomalo čudno da barbika poput nje ima probušen jezik (već je napravila rupe u ušima i jeziku), Lui glasno odbrusi: „Maki, ja nisam barbika!“ Čini se da tom rečenicom počinje istorija nove generacije. Krećući se između tatu-studija („Čak i barbike buše jezik, a?“, upitaće njegov vlasnik Šiba-san) i svakodnevnice pune nasilja, Hitomi Kanehara piše oštro, brzo i jasno. „Priča je samo ono što bih dozvolila da mi tupim nožem urežu u kožu“, kaže jedna od junakinja zbirke pripovedaka Srđana V. Tešina pod naslovom „Ispod crte". Ako je tako, podvijamo rukave košulje.

Mića Vujičić (Blic, 13. januar 2013.)