Pretres starog kofera
Zoran Ferić: Kalendar Maja, Profil

„Izgleda mi sada kao da se do nas moralo kopati. Čista ljudska arheologija“, saopštava jedan od junaka romana „Kalendar Maja“ Zorana Ferića. I njega je, kao i nekadašnje školske drugove, načela nesigurnost koja dovodi do toga da svakom pokretu prethodi misao mogu li ja to. Međutim, sa starošću, čije je vreme dolaska tačno utvrđeno već u prvoj rečenici ove odlične knjige (23. svibanj 2010. oko 11 sati), paralelno se otvorila i priča o mladosti: o odrastanju u Zagrebu pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Počnite, recimo, baš odatle, ukoliko ste rešili da se i ove nedelje pohvalite kako čitate knjige. Dodajte odmah da je pisac detaljno opisao posleratne decenije. Tu su, na primer, prvi televizori, današnji oldtajmeri,  ili ilustrovana knjiga o četiri mušketira u izdanju sarajevske Svjetlosti. Ponešto se šušne i o predsedniku, načuje o sastanku na Brionima, ali „Kalendar Maja“ ne obeležavaju tadašnji politički (danas istorijski) događaji, već pre škakljivi razgovori o svakodnevnici. Ferićev roman zato jeste dobra priča o odrastanju baby boom generacije koja najvažnije povesne događaje pretresa kao kofer devedesetdvogodišnje razredne. „Što li nosi u njemu? Haljine iz doba informbiroa, kupaći kostim koji je kupila kad je ubijen Kenedi, sandale starije od moje kćeri i mene zajedno?“ Koje sad razredne – mogao bi upitati neko iz društva kome pokušavate da prepričate roman, oslanjajući se na podatke koje vam nudi ova kratka kolumna. Stare razredne, dakle, koja se ukrcava na brod koji će 2010, posle tačno četrdeset i devet godina, odneti preživele đake jednog razreda na ponovljenu matursku ekskurziju. Bilo ih je trideset kada su putovali prvi put, a sada ih je samo dvanaest. „Ovo nije brod, ovo je lijes“, reći će jedan od ljudi sa broda Tramuntana, korablje spremne za plovidbu u prošlost zagonetnih junaka. Putovanje će trajati čak šest stotina stranica, ali biće uzbudljivo i kratko. Kako? „Nema toga što može tako efikasno razvući vrijeme kao strah“ – rečenica je u kojoj se možda krije recept za pisanje dugačkog romana. Upravo onog koji u čitaocu budi želju da ga proguta „u jednom dahu“.

(Blic, 10. februar 2013.)