Tropska oluja
David Albahari: Male priče, Čarobna knjiga

Priča Tropska oluja američke spisateljice Lidije Dejvis, aktuelne dobitnice Međunarodnog Bukera, napisana je u jednoj rečenici. Kao tropska oluja, i ja bih jednog dana možda mogla postati bolje organizovana. U užem smislu, kratku priču karakteriše kratkoća, ali najpre dobro organizovana radnja, podvučeno je u jednom od rečnika. Nekoliko storija koje nalazimo u najnovijoj zbirci Davida Albaharija Male priče zaista su poput tropske oluje, iako ni same ponekad ne traju duže od jedne rečenice. Preko reda: Prvo zadrhte senke; tek posle zatreperi plamen sveće.

Senke, sveća, svetlo, mrak, dečak, roditelji, tišina, muk – neke su od ključnih reči Malih priča, prethodnih knjiga najkraće proze (Obične priče, 1978; Neobične priče, 1999), ali i drugih pripovedaka i romana Davida Albaharija, jednog od najboljih savremenih pripovedača. "Tanka traka svetla ispod vrata" koja se gasi pre nego što uspemo da utvrdimo ko se nalazi u sobi, čest je motiv Albaharijeve proze, lep kao i nove patike koje njegovi junaci kupuju, pakuju, obuvaju... 

Tanku traku vidimo u storiji Moć straha koja bi tematski mogla biti svrstana u ciklus priča o dečaku, glavnom junaku najboljih redova. Da li je to isti onaj dečak iz priče Kraj detinjstva, objavljene u Pelerini pre dvadeset godina, koji sedi sam, u pidžami (pantalone na stolici, sandale ispod kreveta, školjke u kutiji), osećajući kako ga reči napuštaju? "Neke od njih čak vidi kada zasvetlucaju u mraku, a tri su, sasvim je siguran, proletele kroz zlatnu traku pri dnu zatvorenih vrata." 

Sasvim moguće, jer se šum skrivenog prijatelja, "možda patuljka", pojavljuje i u novoj zbirci, sa senkama koje pojačavaju dečakov strah od dolaska noći, uprkos glasu koji u jednoj priči dopire ispod kreveta, ponavljajući: "Ne boj se, dečače, nisi sam, uopšte nisi sam", dok u drugoj dovikuje iz sna; "Dečače, hej dečače, hej-hej!"

Priča o šumovima koji nedvosmisleno potiču od nekoga ko kopa tunel u njegovu sobu – mesto je na kome sada pobeđuje strah. Roditelji odmahuju rukom i misle da je već velik za besmislice o parketu koji će se podići, nakon čega će ugledati svetlucave oči neznanca. Dečak zbog toga gnevno šapuće, ali više ne oseća strepnju, već pravu radost kada parket počne da se pomera. U staroj priči Kraj detinjstva Albaharijev junak shvata da potmuli bat iz ugla sobe zapravo potiče iz njegovog srca. Na tom mestu, priča počinje da ispunjava muk i tišinu, dok između dečaka i pisca stoji još jedino tanka traka svetlosti ispod vrata. ("Niti koje nas spajaju sa stvarnošću su tako tanke, tako lomljive...", piše u jednom redu iz 1997.)

Zbog toga treba ići za svetlom u Malim pričama. Kad oseti da se u njemu "upalila mala svetlost, pisac počinje da piše priču". Kada ne uspe da je napiše, kao onu o roditeljima, od njega ostane samo senka na zidu. Albaharijeve sasvim kratke ili sažete priče, kako ih sam naziva, borba su da ne ugasi plamen sveće, borba za pripovedanje, jer je svet "uobličen od priča i kao priča". Ako zaćutimo, sveta više neće biti. Ostaće senke, tamne mrlje na poleđini noći – kako saopštava pripovedač. Zato treba proizvesti oluju. Tropsku oluju koja neće ugasiti plamen sveće.

 
(Nin, 8. avgust 2013.)