Roman Tatjane Gromače Božanska dječica najbolje je prozno delo u Hrvatskoj, po mišljenju žirija Jutranjeg lista, a poznata istarska spisateljica dobitnica je i godišnje nagrade Vladimir Nazor

Otvarač za konzerve

                                                 Dan se otvara kao kutija sardina.

                                                        David Albahari, "Štrosmajer"

U zapaženoj knjizi pesama Nešto nije u redu?, kojom je istarska spisateljica Tatjana Gromača (Sisak, 1971) brzo osvojila čitaoce i književnu javnost, nalazi se i druga strofa pesme pod naslovom Što čekaš?. "Misliš li da je dovoljno stati tu gdje si sada/ pa da se život prostre ispred tebe kao stolnjak prije ručka?/ Onda valjda treba samo uzeti nož i vilicu u ruke./ Raskomadati ga." 

Božanska dječica, roman za odrasle koji bi želeli da ostanu mladi, kako piše u podnaslovu, počinje malim inventarom noževa, najpogodnijih za klanje ljudi tokom rata. Onih širih oblika, onih uvrnutih pri vrhu, ronilačkih (snalazio se ko je kako mogao), zatim sekira, krojačkih makaza, sve do igle za pletenje vune. "Sve je moglo poslužiti da se ubije onoga koji je to zaslužio, i najobičniji otvarač za konzerve, kakvih je uglavnom bilo na pretek po manje-više svim kućama", kaže naratorka, spremajući nas za bolni rez po životu svoje majke, porodice i društva.

Spisateljica će na nekoliko mesta jasno odrediti poziciju svog pripovedača i definisati je kao "majčinu zapisničarku, sudsku tumačicu i pisaricu", koja će za cilj imati što precizniji opis i analizu prostora, "vremena i ljudi kojima je majka bila okružena". Biće jasno određen i ugao njenog sudsko-veštačkog posmatranja, kako bi beleške, na kraju, dovele do odgovora vezanih za majčinu "čudesnu i pomalo mističnu, u svakom pogledu izvanredno umjetničku bolest". 

Bolest je, pritom, već u prvim fragmentima ovog odličnog romana, podeljenog u četiri glave, povezana sa spoljnim svetom i društvom. Majčina rasuđivanja bila su suviše normalna, pa su kao takva odudarala od opštih, što ih je naposletku graničilo sa nenormalnim. Kada bi bila prinuđena na podizanje iz kreveta uz pomoć lekova, ležala je na odeljenju broj 5. To je direktna i nenametljiva veza sa Čehovljevim Paviljonom broj 6, ali i širenje prostora za pitanja o "gradiću na antidepresivima"...

Grubo, oštro, gorko, stilski doterano i poetski sasvim osobeno, Tatjana Gromača posmatra psihičku bolest svoje glavne junakinje kroz staklo: "kao zrno graha u staklenici", uspevajući istovremeno da dopre do mesta označenog kao dno dna u čoveku. 

Ukoliko Božansku dječicu (Fraktura) čitamo i dalje prateći oštricu noža ("Pitala sam je – Čime ste to napravili? – Kuhinjskim nožem, kazala je"), mogli bismo reći da su pomenuti rezovi na pojedicu drugačiji od onih načinjenih tokom opisa društva. Ukoliko pripoveda o majčinoj duševnoj bolesti, naratorka pokušava da mislima prodre do njenih kostiju, u kojima uvek nalazi strah, a kada govori o bolesti društva, onda je tu već reč o utrobi, o nešto drugačijem potezu. Kao na početku, među raznim vrstama noževa, i onim jednim otvaračem za konzerve koji se može naći u manje-više svim kućama.  

(Nin, 22. avgust 2013.)