Poprečni presek ekipe iz kraja
Zejdi Smit: Severozapad; Booka
"Zašto su svi iz te vaše škole kriminalci i narkosi?", pita jedan od junaka novog romana Zejdi Smit. "A zašto su svi iz tvoje torijevski ministri?", odgovara drugi. Severozapad opisuje svakodnevnicu jednog dela Londona (u orginalu NW), prateći živote nekoliko prijatelja, poznanika, ali i onih tipova za koje vam se čini da ste ih već videli na ulici, sve u ritmu starog dobrog "društvenog" romana.
Najčešće je reč o tridesetogodišnjacima, potomcima bejbi-bum generacije koja je, kako će neko reći, iscrpela sve što se moglo iscrpeti. Sasvim različiti karakteri vrzmaju se po Londonu i pokušavaju da shvate šta njihov život zaista predstavlja. Bilo bi rizično tražiti obrise poetike najpoznatije predstavnice histeričnog realizma u Predgovoru Ljudskoj komediji, ali ima tu nečeg balzakovskog. Severozapad jeste analitička slika društva koja svoj osnov ima u dubinskom profilisanju junaka.
Zejdi Smit (London, 1975) menja naratorske glasove i igra se stilom u svih pet delova knjige, očigledno želeći da na planu forme isprati brzu skitnju po komšiluku i uhvati duh grada. Služi se dijalogom, telefonskom porukom, umereno eksperimentiše jelovnikom, a na jednom mestu pripovedač usvaja i jezik teksta sa nadgrobne ploče. Ukoliko je reč o opisima prirode, registar postaje lirski. Leš – postoji, zapleta (u klasičnom smislu) – nema. "Zaplet se usložnjava. Mrzim zaplete", kaže neko na 236. stranici. "Isto je u teretani, mnogo kurčeva koji samo nešto drame. Dođe mi da poludim."
Čini se da pojedine rečenice upućuju i na "dublji" smisao kada je o tumačenju romana reč, kao da skrivaju autorkin glas. Na primer: "Frenk je sad pokušao da se spase tako što će priču izmestiti na širu, sociološku ravan. Naravno, svi smo mi ovde ugrožena vrsta." Zejdi Smit svoje tridesetogodišnjake opterećuje teškim, svakodnevnim problemima, ali oni bivaju provučeni i kroz okolnosti u kojima su odrastali, u kojima žive, jer napredovanje i kretanje u društvu jeste jedna od njenih najvažnijih tema. Mada najčešće brinu da li će imati klince ili ne ("Ništa politika, ništa ideje, ništa muda. Oženi se, udaj se."), junaci Severozapada prinuđeni su da zauzmu određeni stav prema svetu u kome žive, prema svojim karijerama, čak i ako ih uopšte ne žele. Jedna junakinja ide toliko daleko da menja ime, dok druga ne uspeva da se pomeri iz ležaljke, jer ne može da shvati šta će joj uopšte ovaj život.
Ključno je pitanje da li čovek na kraju dobije ono što je određenim načinom življenja zaslužio. U odgovoru ima finog cinizma. Ukoliko se pažnja obrati na reči koje se s vremena na vreme provuku kroz knjigu, tipa: stari levičar, prava komunjara, buržoazija, radnička klasa, kapitalizam, produkt različitih uslova u kojima smo odrastali, ili jedno načelo: moraš dva puta da budeš bolji od njih samo da bi se s njima izjednačio – Severozapad se otvara kao priča o klasama i pojedincima koji pokušavaju da sa njima izađu na kraj. Sjajno smucanje po komšiluku postaje tako balzakovski presek društva, sa opisima karaktera, tipova i popisom "najvažnijih slučajeva strasti".
Mića Vujičić (Nin, 10. oktobar 2013.)