Nobelova nagrada za književnost
Osećati se kao kod svoje kuće
Alis Manro: Previše sreće, Agora
"Kako bi trebalo da živimo je zbirka pripovedaka, a ne roman", kaže jedna od junakinja priče Fikcija Alis Manro. "To je, samo po sebi, razočaranje. Kao da se time umanjuje autoritet knjige, kao da pokazuje kako je autor neko ko je tek kročio kroz kapiju Književnosti, a ne osoba koja se tu oseća kao u svojoj kući." Opaska je sada i dobar štos iz pera književnice koja je dobila Nobelovu nagradu za svojih četrnaest zbirki pripovedaka.
Ona je još leta 1994, u velikom razgovoru za Pariz rivju, parafrazirala jedno pismo Ketrin Mensfild u kome pomenuta spisateljica uzdiše: "Oh, nadam se da ću napisati roman, nadam se da neću umreti i ostaviti za sobom samo ove parčiće." Kasnije je ispričala kako se i sama godinama nadala da su priče samo vežba za nešto veće, ali da se napokon suočila sa činjenicom da je to sve što može. Ipak, telefon je zazvonio usred noći, pre toga ostavljena je poruka na sekretarici, vi ste majstor savremene kratke priče, dobili ste Nobela. Četiri ujutro, kanadski Si-Bi-Si uključio ju je telefonom u program, bilo je nečeg umirujućeg u njenom glasu čija je boja otkrivala da su je prenuli iz sna.
Čitalac koji prvi put bude otvorio neku od knjiga Alis Manro, recimo Previše sreće, poslednju po redu od ukupno tri u izdanju Agore, imaće priliku da upozna neke od osnovnih motiva njene dobre proze. Najčešće se radi o gradićima u Ontariju, porodicama i izolovanim grupicama ljudi, sa dva ili tri junaka, čija ulazna vrata polako otvara, otkrivajući "utrobe kuća". Naviknuti na živote kojima žive i na stvari "koje neka druga osoba ne bi razumela", junaci pripovedaka Alis Manro životare u prividnom miru predivnog krajolika, sve dok ih ne zadesi neki od zaista ubitačnih obrta. Tada pomisle da pobegnu, ali "zadnja dvorišta ovih kuća, sazidanih pre ere automobila, obično nemaju izlaz na ulicu".
S vremena na vreme, u zbirci Previše sreće nailazimo na tipove za koje je suviše kasno da bi bili hipici, uz sećanja na stare hipike sa tarot kartama, brojanicama i papirnim cvećem veličine bundeve, međutim, dimenzije, različiti, unutrašnji, paralelni svetovi u kojima se mogu naći, sa svim tragedijama koje stvara njihovo nesaglasje – ključni su motiv ove knjige. Dobro, pored hipika, poput refrena, kroz priče se nekoliko puta provuče društvo Anonimnih alkoholičara, ali i u naslovnoj storiji o matematičarki i romansijerki Sofiji Kovaljevskoj, ispripovedanoj u nešto drugačijem okruženju, junaci "toliko duboko behu u drugim dimenzijama" da su malo pažnje posvećivali svetu u kome žive.
Spisateljica pripoveda jasno i matematički precizno – kako je neko već rekao, opisujući spoljašnost svojih junaka u nekoliko redova, najčešće na početku priče, nakon čega ponire u njihovu unutrašnjost, građenjem uverljive atmosfere. Sa njih skida sloj po sloj, poput svog lika-geologa koji proučava veliko kamenje i slika suprugu kako bi na fotografijama jasno video odnos veličine stene i čoveka. Neobični su i oštri zapleti nekih od pripovedaka: preko njih se ponekad brzo prelazi, kao da je sve tiha parodija, pri čemu pripovetka ništa ne gubi. Štaviše, magični su "sledeći zaokreti u priči", kao i česte, tihe promene vremenskih okvira.
Posle knjige Dear Life, osamdesetdvogodišnja Alis Manro, po čijem životu sada kopaju, od brakova, dece, njene nekadašnje knjižare, pa do kafane u kojoj je radila kao konobarica, rekla je da više neće objavljivati. U razgovoru za Pariz rivju opisala je sve te nepovezane stvarnosti koje sačinjavaju njen život i prepoznala ih u životima drugih ljudi. Rekla je ponešto i o novim dimenzijama koje je želela da otvori, pazeći da pritom ne završi u delima tipa Zone sumraka. Možda je, objašnjava, baš to bio jedan od razloga zbog kojih nije pisala romane. Zbirka Previše sreće govori tome u prilog. Život je sastavljen od parčića.
(Nin, 7. novembar 2013.)