Kap po kap
Ognjen Spahić: Puna glava radosti, Nova knjiga, Podgorica, 2014.
Umire bilje, umiru laste, zašto bi ljudi trebalo da budu besmrtni? Za nama će ostati, lešina, smrad, kaljuga, hemijska formula. Milioni će, međutim, opet živeti – zapisuje Miloš Crnjanski u knjizi Kod Hyperborejaca. Ognjen Spahić, poznati crnogorski književnik, u zbirci priča Puna glava radosti, razgrađuje svet do hemijske formule, do kapi. "Dok gledam kroz špijunku, čini se da kao da ta žena pridržava koplje", saopštava pripovedač novele koja zatvara knjigu, gledajući penzionisanu profesoricu geografije kako stoji pred vratima stana sa svetom umotanim u rolnu. Mapa otvara i pripovetku Kapi: kad podigne čašu, na staklenom stolu ostaje vodom ucrtan krug i "mapa svijeta, nešto nalik mapi svijeta".
Smrt, gubitak, tuga i depresija neke su od osnovnih tema knjige Ognjena Spahića (Podgorica, 1977), pisca zapaženog romana Hansenova djeca o poslednjem leprozorijumu u Evropi. Kao i prolaznost, patnja, praznina, starost, samoća, uz ključne motive raspadanja i truleži koji se poput refrena provlače ovom gustom prozom, u opsegu od kratke priče do novele. No, iako sa takvim temama, Puna glava radosti omamljuje i zavodi čitaoca dobrim vođenjem radnje, pažljivim građenjem zapleta, uverljivošću, dobrim profilisanjem likova, najčeće opijenih suncem i vetrom, sa svešću, kako neko kaže, zatamnjenom najrazličitijim krajnostima. "Zato nikada ne šetam obalom nakon južine. Oštećeni vid u svakom truplu drveta prepoznaje ljudski leš, u svakoj gomili pijeska grobnu humku." I detalji, poput peškira sa likom Elvisa Prislija na čija usta neko sedne.
Bez obzira na to što se njegovi junaci najčešće raspadaju kao velike kornjače sa Madagaskara, što se uspomene seciraju kao tela u raspadanju, u prozi Ognjena Spahića kojoj ne nedostaje ni vina, mora, plaža, uglancanih cipela i turista koji zapišavaju ćoškove, zaista se uživa. Naratori se dobro igraju lektirom. U pričama, uz dva stara pištolja (walther među jastucima), pronalazimo deliće pastiša, "posveta"... Poimence se pominju, na primer, Bernhard i Pinčon. U priči Raymond je mrtav. Carver je umro, rekoh junak "Karvera nosi u džepu", a pisac eksperimentiše njegovom briljantnom neodređenošću, mučninom, teskobom, talasima moćne tuge. Čitalac, naravno, dalje može sam da traga, učitava, pa u dobro osvetljenim sobama ili pecaroškim dijalozima ("Cimaj, momče. Tvoja je!") pronalazi i nešto hemingvejevsko.
Međutim, takva igra samo pokazuje u kojoj meri Ognjen Spahić poseduje pažljivo izgrađen i prepoznatljiv prozni svet. Od manjih motiva, poput vetra koji utihne, prestane kada priča dođe do epiloga, s naletima uz vrhunac zapleta, preko stolica nalik ukočenim insektima, "velikim insektima umorenim kišom", sve do raspadanja i kapi. (Hemijske formule.) U priči Zimska potraga nalazimo zeleni džemper: pripovedačev otac dobio ga je na poklon od svoje žene koja je ubrzo umrla. Žar cigarete progoreo je vunu. "Otac je pogledao rupu i kroz nju provukao mali prst. Iskrivio je lice kao da je taj prst zavukao pod svoju kožu..." Još jedan Spahićev junak para sopstveno meso u priči o ožiljcima. Plus te već pomenute kapljice krvi, znoja, kiše u kojima oseća brujanje milijardi ni boljih, ni gorih drugih života, s osećajem da se umesto kapi u tela junaka ove dobre proze zabadaju nevidljive kristalne sablje, "koje sad režu njegovo meso i koje će tamo ostati zauvijek".
Mića Vujičić (Nin, 25. septembar 2014.)