What is Novi Sad (ili protiv rupa u sećanju)

"Na šta je moja generacija računala u ovom gradu?", pita se jedan od junaka nove knjige Lasla Vegela

U novi roman Lasla Vegela stao je ceo prošli vek. Pripovedač, nekada pisac u pokušaju, i njegov sagovornik, stari fijakerista, pričaju svoje životne priče, kao i sudbine ljudi s kojima su živeli u Neoplanti. Fijaker lagano klacka novosadskim ulicama, ali se zato burne društvene i političke promene smenjuju neverovatnom brzinom.

 
Pritisak koji se takvim postupkom stvara pruža mogućnost piscu da na dvesto i pedeset stranica smesti događaje koji su obeležili XX stoleće, posvećujući pažnju pojedincima i njihovim pričama. Neoplanta ili Obećana zemlja (izdavač: Akademska knjiga; prevod: Arpad Vicko) nije samo Grad roman, kako nam poručuje podnaslov, već i precizna slika jednog doba.

U velike priče ulazi se na mala vrata. Tiho, nepretenciozno, Laslo Vegel kreće iz restorana hotela Zvezda, s konobarom koji se stalno muva, prvi čuje šta se događa, nešto mulja (šema "topli obrok" sa šefom kuhinje). Zatim kratko pominje neke Stendalove knjige (možda šema – zagonetka ostavljena čitaocu), predstavlja glavnog junaka koji pije koktu iz boce, podriguje i kaže "jebote" posle svakog gutljaja. 

Duhovitost, najjače piščevo oružje, uspešno razbija krupnu temu. Fina ironija (pre ona koja nastaje iz nemoći, nego iz nadmoći) daje romanu osnovnu boju. Ritam fijakera ne uspeva da prati ubrzanu istoriju, što omogućuje glavnim junacima da stanu po strani, pokušaju da shvate šta se događa i kažu šta imaju. Pripovedač im prepušta svoju ulogu: naratori kao da ulaze pod kožu jedni drugima, dok centralni glas najčešće samo prenosi šta je čuo. I svi se pomalo prave da imaju rupu u sećanju.

Uspelu satiru nalazimo već u naslovima poglavlja, kojih je s prologom i epilogom dvadeset četiri (zanimljiva šema za roman o gradu). U đačkom internatu dele četkice i paste za zube novom socijalističkom naraštaju, poručuju naslovi; Fotografije Franje Josifa, kralja Petra I, Mikloša Hortija i maršala Tita na čeonom zidu Dornštetera, Poslednja večera, ili Mađari, drž`te se zajedno! Uz to, pisac koristi fusnote. Napomena s rednim brojem 1 u celini glasi: "Jebiga". 

One koje dolaze nakon toga naučnjački su ozbiljne. 53, na primer: Baklava – vrsta vrlo slatkog orijentalnog deserta od tankih kora za pitu, filovan mlevenim i seckanim orasima, bademima, pistacijama i suvim grožđem, začinjen struganom korom limuna, cimetom i vanil-šećerom, te obilno preliven sirupom sličnim šerbetu od topljenog šećera, meda i vode. Ne treba napominjati da junaci Neoplante, u povesnoj lavini koja ih nosi, najviše vole da izlaze u lov na cure, kako se tad govorilo, i uživaju u hrani. Ali zašto recept? Laslo Vegel toliko uspešno ugrađuje humor u tkivo romana, da i fusnote, bukvalno preuzete iz enciklopedija, bez dodataka, doprinose komičnim efektima.

Takav postupak dovodi do toga da se u dnu stranice, negde pri kraju, ironizuje čak i ozbiljni, istorijski skelet priče. Kao u Bezdomnim esejima, u završnoj prozi pod naslovom What is Yugoslavia, na času kod gospođe teacher, Vegelov junak i u Neoplanti uči engleski, želeći da postane vodič kroz Novi Sad. Povest se opet sažima, jer on pred turistima-strancima može da govori o velikim, brojnim, složenim događajima, koristeći isključivo one strane reči koje je tek naučio. 

I piščev izraz je pažljivo premeren, uverljiv, jednostavan, mada govorimo o složenoj konstrukciji. Ona svoj temelj ima u istoriji XX veka. Nad tom osnovom gradi se kula sačinjena od ličnih sudbina (nekoliko izvrsnih epizoda), dok humor pronalazi mesto u onome što se "naokolo priča". Misteriju prave likovi poput krakatog grobara koji se provlači kroz prozu kao duh, u dugim belim gaćama. Fijaker i pomahnitalog konja, na kraju, ne mogu da zaustave.

Mića Vujičić (Nin, 4. decembar 2014.)