Lovorike i trnje
Na meniju – prste da poližeš!
U Gombrovičevom „Dnevniku”, čije je novo izdanje objavio Službeni glasnik, nekoliko puta pominju se književne nagrade. Često uz jelovnike...
Književna priznanja nalazimo već na prvim stranicama novog izdanja „Dnevnika” Vitolda Gombroviča. „Za mene je čak lepše što se Nobelova nagrada nije umešala u Gombrovičevu biografiju”, piše u uvodnom tekstu Petra Vujičića. „Ovako je ostao sa svojim delom privatniji, neobavezan, čitalac može i dalje po svojoj volji da ga prima ili ne prima.” Prevodilac je napomenuo da je slava stigla pisca tek pred kraj života. Posle dve i po decenije u Argentini, dve godine pre nego što je umro 1969. na Azurnoj obali, poljski književnik dobio je veliku nagradu udruženja izdavača. A onda su, posle romana i drama, čitaoci otkrili njegove dnevnike...
Vitold Gombrovič ne posvećuje puno pažnje literarnim lovorikama. Predmetno-tematski indeks otkriva da je više razmišljao o beskonačnosti, delovima tela, formi, kafani, lepoti, mladosti, vremenu, stvarnosti ili, na primer, noći. Tek posle stote stranice, u prvom delu sa dnevničkim zapisima nastalim između 1953. i 1956, jedne nedelje, donosi čuveni esej o kritici, saznavši da je Savez poljskih pisaca u tuđini ustanovio nagradu u visini 25 funti za najbolji kritički rad. „Znači, piši ne kao pseudonaučnik, nego kao umetnik”, zapisuje Gombrovič. „Kritika mora da bude isto tako napregnuta i vibrantna kao ono čega se dotiče, jer u protivnom slučaju postaje samo ispuštanje gasa iz balona, postaje klanje tupim nožem, raspad, anatomija, grob.”
Oštrim sečivom kritikuje konkurse, glasila, čitave književne krugove koje čak ni revolucija nije uspela da promeni, iako je uzdrmala temelje bivstvovanja. Opisuje odlazak na „poj” pesnika, na smešne bankete u čast raznih nagrađenih tipova. („To se odvijalo u restorančiću koji je dizao nos, gde su slike naslikane na zidu dodavale krila meniju lišenom mašte.”) I kasnije, pišući o nagradama, donosi odlomke iz jelovnika. „Vidim ih – tu ganutljivu imitaciju Akademije i imitaciju književnosti – taj slatki san o počastima sa govorima, komplimentima, pošalicama, slađenjem, uzajmnim naduvavanjem...”
Druge dve celine, s dnevnicima pisanim između 1957. i 1961, te 1961. i 1969, donose male zaplete vezane za Gombroviča i međunarodno priznanje izdavača; Borhesa i Nobela. Ipak, jednog utorka, budi se s uživanjem zato što ne zna šta je književna nagrada, što ne poznaje zvanične počasti, ljubaznosti publike i kritike, što nije „naš”. Dodaje da je u literaturu ušao silom, arogantan i podrugljiv, i kaže da je zapravo „self made man”. Čovek koji se sam probio!
(Blic, 15. mart 2015.)