Priče sa dalekog severa

U novoj prozi, Uglješa Šajtinac opisao je mozaike banatskih sela, olupine jednog sveta, ali i njihove fantastične odraze

„Lovci na blago bili su uostalom brži od mene. U grobnici usečenoj u padinu sedim i pušim“, saopštava nam narator priče Švapsko groblje koju je Uglješa Šajtinac napisao u zimu 1995. Kratka proza iz zbirke Čemer opisuje kako se glavni junak spustio u kosturnicu i ostavio pola prsta ispod teškog kamena u srcu kapele, pokušavajući da se domogne naci-blaga o kojem je maštao kao dečak. Još je pre dvadeset godina njegov pripovedač rekao: „Ja iz duše svoje tražim izlaz, kapiju gvozdenu...“ i urezao u prozu reči utroba, škrgut zubima. Tragove tih motiva pronalazimo i u Šajtinčevoj najnovijoj knjizi Banatorijum (izdavač: Arhipelag).

U priči o poseti Solunu na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata, lik-pisac siguran je da tu neće pronaći svoj zaplet, jer ga groblja koče; „osećam mrtve i smetaju mi turisti“. Kao u Švapskom groblju, prepoznaje nekakav drugi život, na dnu, u šupljim kostima, gde još ima života za sićušna morska bića. I u Banatorijumu nalazimo igru s mrvicama avanturističkog žanra. Ne samo dok pisac citira Džeka Londona ili dijalog iz Blaga Sijera Madre. Odmah na početku, likovi se uvlače u olupinu stare zgrade.

Postoje u novoj prozi Uglješe Šajtinca radnje koje se stalno ponavljaju, poput oblačenja dukserice kupljene kod Kineza, ili majice (pamuk uvozni, print: Florida), ali ono što neke od ovih priča čini zaista odličnim jeste piščeva hrabrost da duboko zaroni u stvarnost, vrati se i opiše njen odraz. Najpre donosi slike sa severa, tu prašinu, tugu, memlu, težak vazduh iz starih kancelarija, mozaike banatskih sela sa sve manje kamenčića svake godine – da bi potom napravio sjajnu skicu onoga što njegovi junaci zapravo vide u takvim krhotinama.

Na primer, olupina zgrade s početka, gigantska je školjka, kornjačin oklop, „utroba neke ogromne oklopljene životinje u kojoj su se nekad sporo i značajno, poput šestonogih zglavkara, kretali činovnici u štofanim pantalonama“. Kada iz banje kraj nakrivljene barake upala je u zemlju i stoji kao odbačeni deo neke svemirske stanice. Kao u ogledalu, pričinjava mu se džinovski skelet nekakvog panonskog kita, a kako knjiga odmiče, čak i otvorena stranica u vordu liči na ždrelo, sporemno da proguta. Njegov junak postaje nalik bubi koja se valja u opojnom prahu.

Ovakvi odrazi stvarnosti važni su zbog toga što se postepeno materijalizuju. Upravo kada pisac odluči da se uhvati u koštac s najstrašnijim slikama svakodnevice, dolazi do efekta koji bismo mogli nazvati spajanjem bića i senki (kako to neko tiho kaže). Petogodišnji dečak pravi od plastelina figuru dinosaurusa koju će zgnječiti nečiji udarac šakom o sto. Ostaće samo bezoblični ostaci, oni koje pisac prepoznaje na severu, na „morskom dnu“, od kojih će napraviti oblike.

Uglješa Šajtinac (Zrenjanin, 1971) pisac je posebnog dara, opuštene ruke, jakih slika i lirskog izraza koji je u većini priča pažljivo premeren. Upravo jedna od storija pokazuje da su njegovi doživljaji sveta toliko snažni da jednostavno ne trpe koncepte ili prozu čiji bi temelj bio u igrama reči. On ne izbegava dijalekat ili sleng – retko kad pretera; u Banatorijumu je duhovit, tamo gde za crni humor ima mesta. 

Tiho se čuje muzika s kasetofona, oseća duh osamdesetih i na mozaik, sastavljen od kamenčića i odraza, dodaju sećanja iz detinjstva. Treba zastati pred „miražima“  ogromnih čeljusti, ždrela i oklopa gigantskih reptila i džinovskih školjki, pa stajati nepomično, poput junaka na nekakvom pomenu koji gleda šljuke na jezeru i primećuje kako njihov odraz stvara iluziju da je reč o kartama za gatanje. „Nekakvim slikama koje u tom poretku treba nešto da znače.“

Mića Vujičić (Nin, 12. mart 2015.)