Školjke napuštenih automobila

Velike misli malog Tišme (intervjui 1994-2014.); Gradska narodna biblioteka Zrenjanin

Slobodan Tišma ima najbolji vozni park: njegova je svaka olupina automobila zaboravljenog na parkingu. „Školjka“ koju pogleda, na čiji volan stavi ruku, pa se spusti niz magistralu, uz more, iako kola nemaju točkove. Dok se bavio muzikom, grupa La Strada imala je pesmu pod naslovom On, o nekome ko putuje u neki grad. „Išao je, a nije uopšte znao zbog čega, vratio se... To su neke situacije koje su karakteristične i za mene“, kaže poznati pisac u jednom od razgovora koji čine Velike misli malog Tišme.

Postoje stvari koje volim samo u knjigama. Na primer, bele patike u pričama Davida Albaharija ili automobili pomenuti u Tišminoj prozi. Uvek napravim spisak. U novom izdanju, sastavljenom od razgovora, objavljenih između 1994. i 2014: plavi mini-moris, feniks crvena buba, buba folksvagen, olupina merdžana i kamion-sandučar iz filma Tarkovskog.

U vikend izdanju Fajnenšl tajmsa pripremaju kratke upitnike za književnike. Na prvi pogled laka pitanja. Na kom se mestu osećate najslobodnije (često: aerodrom), koju muziku slušate dok pišete (najčešće: tišina)... Najbolji savet koji su vam dali roditelji? Jedne subote Džes Volter odgovara kako su mu otac i majka rekli da fotografiše svaki automobil koji bude imao. 

Da sam ranije to čuo, stao bih ispred žutog stojadina svog rođaka i napravio nekoliko snimaka. Danas je auto olupina oslonjena na cigle umesto guma. Koliko leta već tu stoji?

Zanimljivo je kako Slobodan Tišma u razgovorima povlači jasne linije između decenija dvadesetog veka i ukratko ih opisuje. Sedamdesete, život u komuni, klub međunarodnog prijateljstva Arap i interesovanje za konceptualnu umetnost. Nosi dugačku kosu, džins i zvoncare. Rokenrol, kraći periodi panka i novog talasa. „Danas ne znam što se događa u rokenrolu. Rejv, tehno, džangl mjuzik, da li je to dobro?“ 

Pokreće ga vizija Novog Sada iz pedesetih. Grad detinjstva, rane mladosti. „Duh šezdesetih imao je izrazitu artističku urbanu notu, bio je pop, za razliku od sedamdesetih kojima je dominirao hipi pokret sa povratkom prirodi, seksualnom revolucijom i protestnim akcijama.“

Iako precizno razgraničava decenije, svojom biografijom briše godine i od kalendara pravi avione od papira. Kada je shvatio je da će početi da svira, stao je pred mamu i tatu i saopštio: „Ja sam odlučio da kupim gitaru i pojačalo.“ Bio je prešao tridesetu i oni su pomislili da je totalno poludeo. 

Pitanje s uvodom: „Imaš četrdeset devet godina i ovo je prva knjiga koju si objavio...“ Dolaze grupe Luna i La Strada, knjige poezija, dnevnika, priča i romana. 

I u Velikim mislima malog Tišme, koje mapiraju i nastavljaju njegov danas već prepoznatljiv prozni svet, on šeta, živi od danas do sutra i razmišlja o Mediteranu. „Nisam imao velike pretenzije. Dovoljno je stajati uveče na nekom ćošku i biti lud od radosti što si živ, što postojiš.“ Razmišljajući o tehnologiji, objasnio je da je život Amiša za njega prava mera.

Šetnje dovode do autoportreta na pločniku, konture preko koje je tokom dvadeset godina prešlo ko zna koliko stopala. Hodam na prstima po ivicama, dok Slobodan Tišma stoji po strani i sluša priču o mom rođaku koji je tokom devedesetih živeo spakovan, uplašen mogućnošću da ga pozovu u rat. Garderoba je bila složena u velikom koferu, ukoliko se pruži mogućnost da otputuje, a u malom vojničkom rancu stvari za ličnu higijenu. Njemu je pripadala moja olupina žutog stojadina. 

Krivio sam konture tog tipa. U romanu je odbijao da raspakuje manju torbu iako se sve davno završilo. U priče se uključivao putem skajpa. Izgledalo je kao da ga gledamo kroz špijunku.

Neko je rekao: „Zdravo, Tišma.“ „Zdravo.“ Tim rečima počinje knjiga koja govori i o prostoru. Osetio je da je prostor, u kom se kretao, pokriven drugim prostorima koji su autentičniji, bolje konstruisani, pa samim tim i vredniji. Isrcrpljivali su prostor u kome je živeo.  

Seks pistolse je prvi put čuo na radiju, vozeći se u plavom mini-morisu. Dvadesetak godina „proveo je u društvu“ feniks crvene bube („dakle, nije u pitanju žar ptica, nego žar buba“). Oduševljavao se kadrovima iz Ivanovog detinjstva. Kamion prevozi brda jabuka na morski žal, gde ih konji drobe snažnim vilicama. Menjao je boje kola u fikciji, igrao se kada je u prozi limuzina prokuvala na uzbrdici, iako ne može da prokuva. Bernardijevu sobu, koja će mu doneti Ninovu nagradu, počeo je da piše kao naručenu priču na temu automobilske olupine. Uvukao se u školjku merdžana zaboravljenog na parkingu.

Napominje kako ne voli da se tumba i da više voli unutrašnji prostor. I ja svog rođaka vidim u unutrašnjosti stojadina koji stoji na sredini dvorišta. To je trenutak bezbrižnosti u kakvoj sam ga samo jedanput video. Udobno zavaljen na prednjem sedištu, posmatra kako šlaufom i šamponom peremo karoseriju. Voda se sliva, sapunica pokriva auto. Zaključan je, zaštićen od spoljnog sveta. 

Junak intervjua sakupljenih u Velikim mislima...  citira Pjer Žan Žuva koji piše kako je, videvši na asfaltu mrlju od ulju iz mašine, dugo razmišljao o krvi svoje majke. Takva mrlja na asfaltu, misli Slobodan Tišma, ima najveću vrednost, jer je najdragocenije ono što može da podstakne doživljaj. Olupina bliža telu. Kao ljuštura, oklop. Olupina je integralni prostor. „Skrovište, nekakva rupa, tamnica, a moguće je poređenje i sa uterusom“.

Mića Vujičić (Politika, 20. jun 2015.)