Argentinska književnica Samanta Šveblin, nova zvezda svetske kratke priče, govori za NIN o svojoj knjizi Ptice u ustima
Put u središte zemlje
Junaci Samante Šveblin ponekad voze satima mračnim drumovima. Kada osete umor, kilometrima čekaju na odmorište kraj puta. Onda ugase motor, uđu, sednu kraj starijeg čoveka za šankom koji ponudi da za pivo ispriča priču. U malom rudarskom selu, „unutra, kad se dublje zađe u unutrašnjost“, deca su na proplanku otkrila nešto neobično. Počela su da kopaju lopaticama, rupa je postajala sve veća...
U zbirci izabranih pripovedaka Samante Šveblin Ptice u ustima (izdavač: Agora; izbor, prevod, pogovor: Branko Anđić) likovi su ponekad pred testom: „Ubiti psa lopatom u luci Buenos Ajresa je proba koja treba da pokaže da li je neko sposoban da učini nešto još gore.“
Na nekim stranicama jednostavno iščeznu ili svrate u kafanu na putu čiji je domaćin toliko nizak da ne može da dohvati stvari (hladnjak, toster). Za to je zadužena njegova žena koju zbunjeni putnici sada pronalaze mrtvu na podu.
Najčešće su u unutrašnjosti, na drumu, ili bar nekoliko kilometara od naselja. „Nema više vozova do jutra.“ Zašto? „Pa, ja sam odrasla u unutrašnjosti, u Hurlingamu, sat i po od centra. Danas se ogromni Buenos Ajres toliko proširio da je Hurlingam postao njegov deo. Ali, moja sećanja na detinjstvo još su uvek vezana za taj gradić“, kaže Samanta Šveblin u razgovoru za NIN.
Premda je došlo do spajanja, napominje da predgrađa Buneos Ajresa mogu da budu stvarno različita od srca grada. Ona najčešće povezuje ta dva mesta u pričama. „Mesta na kojima su izmešani grad i polje. Na jednom uglu bloka možeš da pronađeš veliku apoteku ili supermarket, a na drugom – kuću s konjima i pilićima.“
Rođena je 1978. Srž nereda, njenu prvu knjigu, nagradio je „Nacionalni fond za umetnost“ 2001. godine. Sedam leta kasnije, bila je dobitnica i međunarodnog priznanja kubanske izdavačke kuće „Kasa de las Amerikas“ za drugu zbirku pod naslovom Ptice u ustima. Prevedena je na petnaest jezika!
Pored toga što ih ostavlja na putu, junaci često kopaju nekakve rupe u zemlji. Već u naslovima: Crne rupe, Kopač, Pod zemljom... „Oh, potpuno ste u pravu! Sad sam to shvatila“, odgovara Samanta Šveblin. „Možda pisanje kratkih priča ima mnogo toga zajedničkog s kopanjem rupa. Treba da izabereš samo komadić zemlje, da uđeš unutra, mnogo duboko, isključivo u jednom smeru. Ne možeš da gubiš vreme trudeći se da zahvatiš što više zemlje, već da ideš pravo u središte. Što je mračnije, to si bliže otkriću onoga što tražiš.“
Ptice u ustima dotiču granice natprirodnog, međutim, nije sasvim lako odrediti autorkin odnos prema fantastici. Ponekad smo na granici snova, kao u prozi Benavidesov teški kofer: „Da vidimo, Benavides, da li dobro shvatam... Vi upadate u moju kuću, prekidate moj intimni sastanak u pola tri ujutro, noseći kofer u kojem kažete da je vaša supruga, ubijena i upakovana, i povrh toga nastojite da me ubedite da je sve to samo san kako biste tek tako otišli...“ Pod naslovom Čovek sirena: jedan pravi muškarac od pasa naviše, a tako sirena od pasa naniže.
„Mislim da je čudno uvek u atmosferi“, objašnjava Samanta Šveblin. „S jedne strane, imamo fantasy, gde se događaju stvari koje se ne mogu dogoditi i sasvim pripadaju drugom svetu. S druge, imamo svet abnormalnog.“ Ističe da je upravo to ono što je više interesuje kada govorimo o pisanju. „Pokušati da razumeš stvari koje bi mogle da se dese, ali baš nisu uobičajene.“
Kritičari često porede priče s delima najčuvenijih pisaca. U tim razgovorima pominju se i Karver i Beket, i Lavkraft i Kafka. Svaki put navode druga, nova imena. Književnici polazi za rukom da se igra „tradicijom“, ali da je usput „briše“ i stvara svoj svet.
Kaže kako je sve pomalo čudno… „Naravno, predstavlja i vrstu odgovornosti, ukoliko je odgovornost prava reč.“ I sama oseća uticaj drugih autora, naravno, usmerava pažnju na njih. „Ne samo na ono šta pišu, već i šta misle, kako rade, kako odgovaraju na pitanja novinara. Osećam se komotno s mojim knjigama, ali ne i sa svim tim drugim stvarima. Možda se osećam malo stidljivo jer sam svesna da sam neko koga posmatraju.
Književni uticaj nije ništa loše. Jedan od mojih omiljenih citata o pisanju jeste onaj koji kaže kako moraš da priču baciš što dalje od sebe i onda je pustiš da utiče na tebe.“
Šta je tajna dobre pripovetke? „Mora da bude dobro napisana! Mislim, složena, barokna, minimalistička, kakva već sama priča traži da bude, ali s apsolutnim poštovanjem čitaoca. Nije ti dozvoljeno da napraviš bilo kakav pokret koji nema opravdanje na kraju.“ Takođe, treba čitaocu nešto da daš u zamenu za njegovo vreme. „Nekakvo otkriće, mogućnost da vidi nešto što do tada nije video, da razmišlja o nečemu što mu ne bi palo na pamet pre toga.“
Samanta Šveblin diplomirala je na kinematografskoj školi Univerziteta u Buenos Ajresu. Koliko film utiče na prozu? „Studirala sam kinematografiju. Pet godina svog života gledala sam više od dvadeset filmova tokom nedelje i razmišljala o prozi u odnosu na sliku, zvuk...“ Pretpostavlja da su filmovi uticali na njeno pisanje i misli da studije filma imaju više veze s pisanjem fikcije nego studiranje književnosti. „Zaplet, montaža, razmišljanje u scenama, odlučivanje šta je bolje ispripovedati u slikama, šta uz pomoć zvuka – sve to ima više veze s pisanjem nego studiranje istorije španske književnosti XVIII veka.“
Posle Ptica u ustima, stiče se utisak da je roud-muvi njen omiljeni žanr. „Ja volim puteve. Kada sam bila dete, imala sam običaj da putujem s porodicom po Argentini. Tamo možeš da voziš više od 600 kilometara bez i jedne krivine ili raskršća na drumu. Reč je o stvarno napuštenim predelima“, opisuje za naš nedeljnik. Jedine stvari koje noću možeš da vidiš jesu dva mala svetlosna kruga automobila u daljini.
„Ruta u mom umu radi kao veliki okidač za nove ideje. Argentinska književnost dovodi se u vezu s atmosferom fantastike, s neobičnim predelima izvan grada. Jasno, život u zemlji sa tako nepoznatim teritorijama bio je veliki okidač za mnogo naših pisaca.“
Pripovedač kaže kako ovo nije vreme za osetljive ljude. Potištenost junaka unosi nemir u celu familiju, preteći da je postepeno proguta. Već na početku, jedan od zapleta zatvara se užasom, poslednjim osećanjem svih likova, slutnjom da kad stignu na cilj neće više biti ničega.
Da li je depresija kuga našeg doba? „Mogla da bude. Zanimljivo je što nije samo kuga, već i sramota. Sreća je danas postala obaveza. Morate da budete srećni na poslu, na društvenim događanjima, s prijateljima i porodicom.“ Dodaje da čak i kada vam se posreći da budete sami u inostranstvu, fotografišete sebe i stavljate fotke s osmehom na Fejsbuk.
„Ima nečega u tome što insistiramo da saopštimo: `Mi smo srećni, mi smo srećni!` Moja baka znala je da kaže kako je život u stilu `sve je lepo` loš posao. Čekaćeš celog života nešto što nije istina… Kako god bilo, misliti da je život težak i komplikovan daje ti mogućnost da odmah prepoznaš dobre trenutke.“
Kada priče imaju ovako neobične obrte, kada ne možete da naslutite šta bi sledeće moglo da se dogodi, pitanje je da li pisac unapred smisli celu stvar ili pusti prozu da ga vodi? Da li je plotter ili finder?
„Fajnder, jer nikada ne znaš o čemu će priča govoriti dok ne dođeš do kraja. Međutim, i plotter: treba da znam nešto pre nego što počnem da pišem. Najčešće nešto o kraju. Možda ne sasvim precizno završnu scenu, ali finalno osećanje. Da znam zašto pišem to što pišem. Ukoliko ne znam, velika je opasnost da se usput izgubim, da izgubim čitaoca.“
Na jednoj fotografiji vidi se radni sto Samante Šveblin. Kompjuter, ali i notes, olovka... „Kada govorimo o kompjuterima i pisanju rukom u beležnicama, postoji razlika. Dok tražim novu priču treba mi beležnica. Za finalni čin – kompjuter i puno vremena, naravno.“
I još jedan potez. „Ponekad ništa od toga, samo odem u šetnju i razmišljam. Ja to zovem `pisanje stopalima`. Pravim beleške u umu i potpuno mu verujem kada je reč o stvarima koje insistira da zaboravi dok se vraćam kući.“
Živi u Berlinu tri i po godine. Došla je na jednogodišnju stipendiju, ali je zavolela grad i ostala. „Divan grad da živiš u njemu kao stranac.“ Otkriva da sada piše neke nove kratke priče. „Ali stvarno osećam da sam na početku, mislim da još moram puno da radim pre nego što počnem da razumevam o čemu će knjiga zapravo govoriti.“
Mića Vujičić (NIN, 2016.)
Zbirka Sedam praznih kuća osvojila je nedavno nagradu kritike „EC 2015“ kao najbolje prozno delo iz oblasti fikcije, a ista knjiga, još u rukopisu, podržana je velikom španskom nagradom „Ribera del Duero“. U obrazloženju stoji da žiri prozu Samante Šveblin smatra izvanrednim primerom narativne moći priča u kojima likovi i prostor čine neraskidivu celinu, a svaki element odgovara neobičnom savršenstvu.