Britanski pisac i kritičar Sem Lit, član Bukerovog žirija, govori za NIN o ovogodišnjem laureatu Marlonu Džejmsu koji je nagradu dobio za roman u čijem se temelju nalazi stvarni pokušaj atentata na Boba Marlija
Društvo u ogledalu rege pevača
Slušaj. Mrtvi nikada ne prestaju da pričaju. Možda zbog toga što smrt uopšte i nije smrt, već kao kad za kaznu moraš duže da ostaneš posle škole. Tim rečima počinje roman Kratka istorija sedam ubistava Marlona Džejmsa, dobitnika Bukerove nagrade, čiji zaplet kreće od gotovo mitskog događaja. Početkom decembra 1976, nekoliko nedelje pre izbora i dva dana pre velikog koncerta Boba Marlija, sedam napadača iz zapadnog Kingstona krenulo je mitraljezima na kuću slavnog muzičara. Preživeo je i sutradan napustio zemlju.
Na sedamsto stranica, sa sedamdeset pet junaka i glasova, četrdesetčetvorogodišnji jamajčanski pisac Marlon Džejms, danas stanovnik Mineapolisa, složio je „epsku“ priču, u formi usmene istorije koju kazuju ubice, parlamentarci, duhovi, lepotice, agenti, novinari, pa čak i (kako podvlače na The Man Booker Prize sajtu) diler Kita Ričardsa. O kakvom je delu reč?
„To je knjiga koja će sigurno biti izazov za prevodioca“, kaže Sem Lit, član Bukerovog žirija u razgovoru za NIN. „Roman je ispričan u mnogo glasova, a neki od njih pripovedaju jakim jamajčanskim žargonom. Govori o političkom i kriminalističkom nasilju na Jamajci tokom sedamdesetih godina prošlog veka. Prvi delovi knjige fokusiraju se na stvarni događaj: pokušaj atentata na rege pevača Boba Marlija, posle čega pratimo junake u ratovima oko droge u Majamiju i Njujorku osamdesetih.“
Kratka istorija sedam ubistava menja naratore, registre, stil. Kako je neko primetio, ide od žargona ulične potere do Knjige Otkrivenja. Dotiče muziku, politiku, drogu; junaci jure po svetu... Šta se Semu Litu najviše dopalo? „Volim toliko toga. Povrh sve te zapanjujuće vitalnosti jezika, otkriva uzbudljivu i složenu priču. Komična je, blaga, nasilna, šepuri se, povremeno je lepa, povremeno šokantno gadna.“
U gužvi oko nagrade ponovo je pomenut Čarls Dikens. Navodile su se piščeve reči iz intervjua u kome objašnjava koliko je Dikens uticao na njega, kako i dalje veruje u dikensovsku književnost. U zaplet, junake pred dilemom, opasnošću; u one likove čiji životi vise nad provalijom. Zašto se danas tako često pominje Dikens? Kao da živimo u novom viktorijanskom dobu.
„Ne mislim da živimo u novoj viktorijanskoj eri, zaista, osim možda utoliko što prolazimo kroz novu vrstu industrijske revolucije a pisci na to reaguju“, objašnjava Sem Lit, inače urednik za književnost u britanskom Spektejtoru i književni kritičar Gardijana. „Ljudi poput Džonatana Frenzena, pretpostvaljam, stvaraju vrlo svestan i nostalgičan omaž Dikensu. Dakle, mogli biste da kažete da se vratio veliki roman koji priča priču i drži ogledalo okrenuto prema društvu. Ja bih pre rekao da nikada nije nigde ni otišao!“
Na svom Tviter profilu, odmah pošto je završio posao u žiriju (ove godine u konkurenciji za nagradu od 50.000 funti bilo je 156 naslova), sagovornik NIN-a, inače nedavno izabrani predsednik britanskog udruženja koje se bavi indeksima imena na poslednjim stranicama knjiga, napisao je kako razgovara s prijateljima o Marlonu Džejmsu i kako se slažu koliko je sjajan lik Džozi Vels. „Džozi Vels je pseudonim gangstera, uzet iz filma, naravno. Jedan od junaka koji trči pravo kroz roman i postaje sve veći i lošiji kako vreme prolazi. Uprkos tome što je protivnik glavnom junaku, on je sjajna bitanga.“
Klint Istvud dovodi nas do Kventina Tarantina s čijim filmovima porede Kratku istoriju sedam ubistava. „Mislim da je to zbog toga što su obojica, i Džejms i Tarantino, zainteresovani za ekstremno nasilje i vrlo energičan verbalni humor. Plus, i jedan i drugi imaju jaku muzičku podlogu.“
Pisci se uvek igraju vatrom kada u prozu ubacuju istorijske ličnosti, imena koja su zapravo postojala. Ako nekoga upitate o romanu koji je dobio Bukera, najčešće će vam prvo pomenuti Boba Marlija. Međutim, to baš i nije tačno. Sem Lit napominje da Džejms nikada ne daje Marliju njegovo pravo ime. „On je uvek Pevač. Pretpostvaljam da tako nešto čini upravo iz razloga koji ste naveli. Znači, knjiga može da ispriča izmišljenu priču o istoriji Jamajke, a da ne bude okovana detaljima za nju, ukoliko ima smisla.“
No, šta je s članovima žirija, da li se oni ponekad osećaju kao okovani? Poslednje sednice na kojima se odlučuje o dobitnicima tako velikih priznanja sigurno nisu lake. Kako je bilo ovoga puta? „Miroljubivo i ljubazno, mada nije uvek tako“, otkriva Sem Lit. „Na stolu: kafa i keks. Stigli smo i smenjivali se u razgovoru o najužem krugu. Posle dvadesetak minuta, neko, mislim da sam to bio ja, upita: Da li ovde zapravo ima nekoga ko ne želi da Marlon Džejms dobije nagradu? Pogledamo se i shvatimo da smo jednoglasni. Dakle, jeste bilo prilično lako.“
Pored toga što uređuje rubrike o knjigama u Spektejtoru, paralelno piše kolumne za dnevnike Fajnenšel tajms, London ivning standard i mesečnik Prospekt, Lit je autor više knjiga. Pored romana i eseja, napisao je prozu o svom odrastanju kroz opise video-igara koje je igrao kao dečak. Na korici, pod naslovom Going Nowhere, nalazi se dobri stari džojstik. Počinje 1982, osam mu je godina, kompjuter na kome igra marke je BBC Model B. (Ako ga potražite na Guglu, videćete da pomalo liči na pisaću mašinu sa starim portbal televizorom odozgo, bez hekleraja.) Igra se zove Planetoid (naravno, dve dimenzije). Kakve igrice deca danas igraju? Da li su s nekog drugog planetoida?
„Ha, ha. Ne! Ja još uvek igram igrice kada mi vreme dozvoli, i mada su moderne grafike i zvuk potpuno zapanjujući, srž koja ih čini dopadljivim ostaje ista. Uprkos svim tim super-koznolama, veliki deo tržišta zauzimaju ljudi koji igraju sasvim jednostavne igre na telefonima. Zanimljivo!“
Upravo pomenuta Litova knjiga objavljena je kao elektronsko izdanje na Amazonu. Stoji negde na početku fenomena zvanog Kindle Single. Pisci više nisu prinuđeni da sakupljaju više pripovedaka ukoliko žele da štampaju knjigu. Dovoljno je da napišu novelu i objave je na sajtu, onako kako su se nakada pojavljivale ploče singlice. Cena takvih e-izdanja je niža: koštaju tri, četiri dolara i lako su dostupna budućim čitaocima. Dovoljno je da preko svog čitača pristupe sajtu, plate i za nekoliko trenutaka otvore fajl. Već se raspravljalo o tome da li će takav fenomen ponovo učiniti popularnom novelu...
Naš sagovronik misli da je svakako reč o izuzetno zanimljivom fenomenu. „Potencijalno, otvara se mogućnost piscima da zarade mnogo više para od svog rada i da se direktnije povežu sa publikom. Ali tek smo na početku!“
Na kraju, pominjemo i njegovu knjigu o retorici „od Aristotela do Obame“. Na izvestan način, ona je u vezi s kolumnom Umetnost ubeđivanja koju Sem Lit piše za Fajnenšl tajms. U njoj ima politike, medija, popularne kulture, književnosti, jelovnika, kao i u fragmentarnoj hronici društva i politike koju beleži svakog ponedeljka za London ivning standard. Kako biti dobar govornik?
„Uvek kažem: ukoliko pokušavate da ubedite ljude, najvažnija je stvar ono što je Aristotel nazivao ethos. Stvoriti vezu s publikom, učiniti da vam publika veruje. Sve drugo sledi iz toga.“
Uverljivost bi mogla biti jedna od ključnih reči i kada govorimo o romanu Marlona Džejmsa Kratka istorija sedam ubistava. U knjizi pripovedaju i živi i mrtvi, ali im jednako verujete. Naravno, nisu svi junaci ljubitelji muzike na čijem je tronu Bob Marli. Pisac se igra, pa jedan lik kaže: Ne, ja ne slušam velikog rege momka. Rege je monoton i dosadan i bubnjar mora da ima najučmaliji posao na svetu, pored blagajnika u King Burgeru. Ja više volim ska, ja više volim Dezmonda Dekera. Juče sam pitao blagajnicu s King Burger kase da li voli Ob-La-Di, Ob-La-Da...
(NIN)