Pisac oživljava vreme komuna, novosadske avangarde, auto-stopa i mangupa iz kraja, stavljajući u centar priče složeni odnos dva brata
Rat duhova
Do sudara poezije srca i proze prilika dolazi u servisu za popravku automobila. Glavni junak bildungsromana Pertle Božidara Mandića mašta o umetnosti i komuni, dok se u četrnaestoj godini suočava sa svakodnevicom koja mu liči na pakao, prepun ulja i nafte. Pokušavajući da se domogne slobode, sakriven u kanalima majstorskih radionica, na ležalicama ispod kola, uspeva da napiše prvu pesmu pod naslovom Ispiranje motora na dve i po hiljade kilometara. „Ako se otvori gornji čep,/ a ne zatvori donji čep,/ a uspe se ispirol/ izvršeno je pogrešno ispiranje/ motora na Zastavi 750.”
Pertle govore o složenom odnosu dva brata. „Rat dva rođena brata, rat duhova”, piše već na prvoj stranici.” Narator želi da pretrese prošlost, doziva tog lika koga nije video godinama i pripoveda u prvom licu. Ponekad pređe u drugo (taman koliko reč ti može da se istrpi u prozi), a svaki put kada nam se učini da će se spojiti i preći u množinu, dolazi do usložnjavanja. „Vas dvojica, to su tri brata. Jedan je bio građevinac, drugi automehaničar, a treći baletan. Tri zatvorenika, isto prezime, a nikakvo srodstvo. Miroslav, Božidar i Vladimir Mandić. Jedan se zacementirao u umetnost, drugi u šumu, a treći u manastir.”
Roman govori o vremenima u kojima je funckionisao auto-stop, kada je bilo izazovno iritirati postojeću vlast (ne toliko socijalizam, koliko loše delove socijalizma) i decenijama s tetoviranjem ženskih imena. Važne su bile gradske komune (njihova se zvala Intima), koliko i avangarda. Glavni junak smatrao je da pravi avangardista postaješ ako te avangardisti ne prihvataju. (Saznajemo da je Ljuba Stojić grupu nazivao individualnim anarhistima.) A potom je došlo doba kad više niko ne staje stoperkama...Sećanja na šezdesete, hipi kulturu i omladinsku revoluciju postala su poput disidentstva.
Pisac je protresao društvo konceptualnih umetnika, genijalaca, najjačih momaka na novosadskoj Podbari, mangupa s ulice i starih gangstera iz kraja, želeći da izravna stare račune i dođe do identiteta. Igra ga je dovela do brata i čitavog niza pitanja vezanih za složeni odnos. Glavni junak, s idejom da krade besmislene sitnice po robnim kućama i baca ih u Dunav, fudbaler oštar kao žilet, premazan farbom ispod radničkog kombinezona, saopštava koliko je strašno biti stariji brat jer sve unapred oduzimaš. Potrošiš određene slike ukoliko im priđeš prvi. Misli da će se svađati i posle smrti. Da li od njih dvojice samo jedan može biti pesnik? „Bratovljev život bio je moj doživljaj.”
Dobro je što knjigu otvara u servisu, šraficigerom, ležeći pod auspuhom. Tako izbegava pretencioznost. Ukoliko roman počne esejiziranjem o miru, nastavi se rečenicama o Bogu ili egzistenciji, važno je da pripovedač sve potkopa samoironijom i ravnotežu održi pričom o svojoj prvoj uličnoj izložbi od kutija valvolina ulja. Ne počinje uzalud Portret umetnika u mladosti rečenicom: „Davno jednom, u dobro staro vreme, neka krava išla drumom i ta krava koja je išla drumom sretne jednog zgodnog mališana koga su zvali `mali zeka`.” Očigledno da Božidar Mandić zna kako se u prozi razbija „traktat”. Do velikih misli dolazi se natenane.
Baš kao što na izlozima obućarskih radnji ponekad piše: „Odmah lepim flekice”, tako i narator korake čini sigurnijim ako na vreme poruči da svoj oslonac u literaturi vidi u neznanju. Pertle (izdavač: Službeni glasnik), koje se izvlače svaki put kada se gubi sloboda, najvažnija reč u knjizi, čiji nedostatak priziva čak i misao o samoubistvu, na samom su vrhu prošlogodišnje književne produkcije.
(NIN, 22. septembar 2016.)