Nin (proza)
"SVETLOST NA VODI" VESELINA MARKOVIĆA


Ispod boje indiga

Putopisi Veselina Markovića najbolji su kada prate tramvajske šine, premreže Oslo značenjima, ožiljcima i uspomenama


Kako pisati putopise u doba programa Google Earth? Daleki predeli mogli su nekada da se „vide“ samo u pismima, memoarima hrabrih avanturista, ukoliko bi uspeli da ponište i povratnu kartu. Svet se kasnije smešio sa razglednica; televizija je prešla preko zemlje kao da je ravna ploča na leđima slona. Na ekranu telefona, danas je moguće zavrteti planetu, koja u računarskom programu deluje pomalo patinirano, i spustiti se u svaku tačku. No, doživljaj pisca, tragovi koje na njemu ostavlja prostor o kome piše, i reči koje on urezuje po njegovoj površini, uvek su bili najvažniji. Tako je i sa najboljim poglavljima knjige Svetlost na vodi, u kojoj Veselin Marković piše o Norveškoj.

Postoji film u kome Al Paćino ne može da zaspi. Nesanica ga toliko ispije da počne da liči na Hemfrija Bogarta. Na početku dela s podnaslovom Put na sever, autor ne prepoznaje noć na koju je navikao. Nebo se polako smrkava, „ali zastane kada stigne do indigo boje.“ Veselin Marković je poput Al Paćina: „Svake večeri pripremao sam utvrđenje: spuštao sam roletne, navlačio zavese, pokušavao da ih pričvrstim na ragastov, ispravljajući rukom svaki nabor, ali nisam imao mnogo uspeha – svitanje je podsmešljivo obeležavalo sve pukotine u mom bedemu.“ 

Obišao je Oslo, naslutio svet iza prozora bez zavesa, prošetao muzejima, setio se Beča i junaka polarnih ekspedicija. Ušao je u Grigovu kuću, iskrcao se na pustom ostrvu, esejizirao u Munkovom muzeju i dočarao fjordove, postavljajući u središte svetlost i mrak. Mrak je bio problem: kada su zašli u zimu, izgledalo je kao da sina vodi u odbanište usred noći. Saznao je da ljudi iznad polarnog kruga ponekad idu na foto-terapiju i da je njihov poznanik detetu za rođendan poklonio antidepresivnu lampu čija sijalica oponaša sunčev spektar. Pored dva najvažnija motiva, u igru je uveo još jednu važnu reč, bočno, otvarajući ugao iz koga će sagledati Norvešku i stvoriti svoj svet.

Između popodneva i sutona, Veselin Marković opisuje sunce koje veoma dugo i nevoljno zalazi, po nekoliko sati, zbog čega je svetlost kosa i jaka. „Pod tim bočnim svetlom, linije su oštre, granice jasne, a senke dugačke.“ Bor se nalazi kraj verande, ali prostor između njih čini mu se mnogo veći. „Svaki predmet postane oštar i jasan, izgleda kao svet za sebe, a istovremeno je deo nečeg većeg.“ Doživljaj je toliko jak da menja pogled na svet. Kasnije razmišlja o delovima i celinama. U odeljku Brodovi mrtvih Vikinga objašnjava kako su brodove prvo izvlačili na kopno, mrtve polagali u odaje na palubi i čitave lađe zatrpavali zemljom, pretvarajući ih u humke. Nije bilo moguće izdržati veličinu sopstvene grobnice, pa su zajedno sa svim zakopanim predmetima bivali „zdrobljeni u desetine hiljada krhotina“.

Na trinaestoj stranici iz dubina progovora neki praiskonski strah. Za pisaćim stolom, okrenut leđima prozoru (!), sagledavajući svet kroz bočnu svetlost, autor se susreće sa uspomenama i „ožiljcima“. Seća se kako je kao dečak, u izlogu Robne kuće „Mitić“, video maketu železnice. Svetlost na vodi najbolja je kada prati tramvajske šine. Tramvajske ekspedicije „premrežuju Oslo značenjima“. Da li teška rečenica, koju je, slučajno, u prolazu, čuo u beogradskoj bolnici, ima veze s uplakanom ženom koja stoji sama na mostu, na obodu Osla, nedaleko od Rikshospitalet? Tim putem prolaziće i drugi putopisci, međutim, ovakav prizor moći će da se vidi jedino između korica Svetlosti na vodi. I možda na mostu, ali samo s putopisima Veselina Markovića pod miškom.

Mića Vujičić (NIN)

четвртак, 7. новембар 2013.

Nobelova nagrada za književnostOsećati se kao kod svoje kućeAlis Manro: Previše sreće, Agora"Kako b
петак, 11. октобар 2013.

Poprečni presek ekipe iz krajaZejdi Smit: Severozapad; Booka"Zašto su svi iz te vaše škole kriminal
четвртак, 19. септембар 2013.

Izdavačka kuća Agora objavila je zbirku priča Dejvida Fostera Volasa koja je obeležila američku pro
петак, 23. август 2013.

Roman Tatjane Gromače Božanska dječica najbolje je prozno delo u Hrvatskoj, po mišljenju žirija Jut