Ispod boje indiga
Putopisi Veselina Markovića najbolji su kada prate tramvajske šine, premreže Oslo značenjima, ožiljcima i uspomenama
Kako pisati putopise u doba programa Google Earth? Daleki predeli mogli su nekada da se „vide“ samo u pismima, memoarima hrabrih avanturista, ukoliko bi uspeli da ponište i povratnu kartu. Svet se kasnije smešio sa razglednica; televizija je prešla preko zemlje kao da je ravna ploča na leđima slona. Na ekranu telefona, danas je moguće zavrteti planetu, koja u računarskom programu deluje pomalo patinirano, i spustiti se u svaku tačku. No, doživljaj pisca, tragovi koje na njemu ostavlja prostor o kome piše, i reči koje on urezuje po njegovoj površini, uvek su bili najvažniji. Tako je i sa najboljim poglavljima knjige Svetlost na vodi, u kojoj Veselin Marković piše o Norveškoj.
Postoji film u kome Al Paćino ne može da zaspi. Nesanica ga toliko ispije da počne da liči na Hemfrija Bogarta. Na početku dela s podnaslovom Put na sever, autor ne prepoznaje noć na koju je navikao. Nebo se polako smrkava, „ali zastane kada stigne do indigo boje.“ Veselin Marković je poput Al Paćina: „Svake večeri pripremao sam utvrđenje: spuštao sam roletne, navlačio zavese, pokušavao da ih pričvrstim na ragastov, ispravljajući rukom svaki nabor, ali nisam imao mnogo uspeha – svitanje je podsmešljivo obeležavalo sve pukotine u mom bedemu.“
Obišao je Oslo, naslutio svet iza prozora bez zavesa, prošetao muzejima, setio se Beča i junaka polarnih ekspedicija. Ušao je u Grigovu kuću, iskrcao se na pustom ostrvu, esejizirao u Munkovom muzeju i dočarao fjordove, postavljajući u središte svetlost i mrak. Mrak je bio problem: kada su zašli u zimu, izgledalo je kao da sina vodi u odbanište usred noći. Saznao je da ljudi iznad polarnog kruga ponekad idu na foto-terapiju i da je njihov poznanik detetu za rođendan poklonio antidepresivnu lampu čija sijalica oponaša sunčev spektar. Pored dva najvažnija motiva, u igru je uveo još jednu važnu reč, bočno, otvarajući ugao iz koga će sagledati Norvešku i stvoriti svoj svet.
Između popodneva i sutona, Veselin Marković opisuje sunce koje veoma dugo i nevoljno zalazi, po nekoliko sati, zbog čega je svetlost kosa i jaka. „Pod tim bočnim svetlom, linije su oštre, granice jasne, a senke dugačke.“ Bor se nalazi kraj verande, ali prostor između njih čini mu se mnogo veći. „Svaki predmet postane oštar i jasan, izgleda kao svet za sebe, a istovremeno je deo nečeg većeg.“ Doživljaj je toliko jak da menja pogled na svet. Kasnije razmišlja o delovima i celinama. U odeljku Brodovi mrtvih Vikinga objašnjava kako su brodove prvo izvlačili na kopno, mrtve polagali u odaje na palubi i čitave lađe zatrpavali zemljom, pretvarajući ih u humke. Nije bilo moguće izdržati veličinu sopstvene grobnice, pa su zajedno sa svim zakopanim predmetima bivali „zdrobljeni u desetine hiljada krhotina“.
Na trinaestoj stranici iz dubina progovora neki praiskonski strah. Za pisaćim stolom, okrenut leđima prozoru (!), sagledavajući svet kroz bočnu svetlost, autor se susreće sa uspomenama i „ožiljcima“. Seća se kako je kao dečak, u izlogu Robne kuće „Mitić“, video maketu železnice. Svetlost na vodi najbolja je kada prati tramvajske šine. Tramvajske ekspedicije „premrežuju Oslo značenjima“. Da li teška rečenica, koju je, slučajno, u prolazu, čuo u beogradskoj bolnici, ima veze s uplakanom ženom koja stoji sama na mostu, na obodu Osla, nedaleko od Rikshospitalet? Tim putem prolaziće i drugi putopisci, međutim, ovakav prizor moći će da se vidi jedino između korica Svetlosti na vodi. I možda na mostu, ali samo s putopisima Veselina Markovića pod miškom.
Mića Vujičić (NIN)