Nin
Žan-Pjer Eskenazi, autor knjige "Televizijske serije" za NIN

Pucanj u sistem 

Profesor sa Sorbone, proučavalac medija i politike, govori za NIN o stvarnosti i fikciji u vremenu trampovskih „alternativnih činjenica“

U čemu je bila tajna pucnja na Džej Ara na kraju treće sezone serije Dalas? Koje probleme otvara Zakon u Los Anđelesu? Šta povezuje Plavce s Hil strita i Njujorške plavce? Zašto je bio važan televizor u dnevnom boravku? To su samo neka od pitanja na koje odgovara Žan-Pjer Eskenazi u knjizi Televizijske serije (izdavač: Clio), esejizirajući o publici, emitovanju, produkciji, naraciji, stilu, formi, društvenoj kritici. Profesor estetike filma na Univerzitetu Nova Sorbona – Pariz III, autor dvadesetak dela o medijima, percepciji, sećanjima i noaru, poručuje već na drugoj stranici svoje studije kako nam za raspravu o serijama nedostaju čak i reči. Prošlo je puno vremena od kada je televizija prvi put postala popularna u barovima i gostionicama u centru grada.

Knjigu o serijama napisali ste pre osam godina. U podnaslovu, iza reči Budućnost filma, nalazi se znak pitanja. Da li biste danas obrisali upitnik?

Postoji nešto što povezuje ta dva sveta, izvesna paralela između TV serija i filmova. Pored stalnih ukrštanja, filmski reditelji sve više prave serije i obratno. Džej Džej Abrams, na primer… Ipak, dva načina izražavanja predstavljaju različite svetove. Struktura epizoda i sezona daje slobodu kakve nema na velikom platnu. Naravno, tu su i mnoge druge prednosti. Moguće je obraditi temu na poseban način. Opet, idu zajedno, u paru. Gledaoci koji prate serije u Francuskoj, Engleskoj ili Americi, pripadaju ljudima koji češće idu u bioskop. Reč je o uzajmnom uticaju.

Mnogi kritičari tvrde da su serije bacile film u senku.

Gledam puno izvanrednih serija i puno čudesnih filmova. Film je u krizi od svojih početaka. Možemo reći da je u nekim zemljama filmska distribucija dovedena u pitanje, ali ljudi se snalaze na različite načine. Recimo, uz pomoć interneta. Kada govorimo o stvaralačkom potencijalu, smatram da je u izvanrednom stanju, kako na jednoj, tako i na drugoj strani. 

Pišete o porodičnom životu. „Zaštićeni unutar zidova svoje kuće možemo slobodno da izrazimo vlastitu potrebu za prostornim i vremenskim neredom.“ Citirate Žan-Ig Pešoa koji poručuje da svaki član porodice ima dva različta ideala: grupnu i ličnu slobodu. Koliko se porodica promenila? 

Prve serije bile su stvorene za porodični krug, a sada se gledaju uz pomoć kompjutera, više nego preko televizije. No, kompjuter je individualan vremenski objekat! Na primer, u mojoj kući, postoje filmovi koje gledamo zajedno, nas troje. Zatim serije koje gleda samo moj sin, one koje gleda moja žena i, na kraju, moje serije. Ukoliko govorimo o porodici i TV programu, jačina veze između njih svakako jeste opala.

Razmišljajući o serijama, ukazujete na zanimljiv odnos subkultura i porodice. „Porodica prisvaja programe koji potom postaju sastavni deo njenog života. Programi, koje porodična `subkultura` menja ili prihavta slika su njenog stanja, ciljeva i potreba.“ Ljubiteljka Dalasa koju citirate kaže da kad sedne pred TV ima osećaj da je deo te porodice. Bekstvo iz nepodnošljivog života?

Nije baš tako jednostavno to sa „bekstvom“. Gledajući serije, ulazimo u svetove koji se razlikuju od naše stvarnosti, ali nas vrlo često navode da razmišljamo o svom životu. Nešto poput paralelnog sveta koji „gleda“ naš svet. Ponudio sam u knjizi primer prve serije koja je bila značajna za moju porodicu. Red i zakon. U njoj su opisani kriminal i svakodnevica. Pratili smo je i puno diskutovali o zločinima, o američkoj pravdi... Moja starija ćerka je advokat, deo studija provela je u Americi. Epizode koje smo gledali bile su značajne za posao kojim će se kasnije baviti. Red i zakon predaje se na studijama prava u Americi. Nije reč isključivo o bekstvu, kako kažete, već o čitavom nizu stvari. 

Čudan je odnos dramskog programa i stvarnosti. Gledate vesti na Si-En-Enu. Prebacite na najnoviju epizodu Domovine i shvatite da govore o „istom događaju“.

Televizijski medij oduvek je bio zaronjen u stvarnost. Ako se dogodi nešto značajno, uključujemo se, palimo TV. Fikcija na televiziji takođe se nalazi u sličnom odnosu prema stvarnosti. Ne čudi što serije bez prestanka jesu vezane za realnost. Domovina je veoma zanimljiva. Imate utisak da brani tezu kako samo jedna osoba s bipolarnim poremećajem može da se bori protiv terorizma. Istovremeno, treba prihvatiti stanje takve ličnosti da biste se borili. Četvrta sezona je odlična, događa se u Pakistanu. Amerikanci ništa ne razumeju, stalno ih ubijaju, zločinci nisu kažnjeni, vraćaju se u Ameriku. Imamo portret Amerike koju je pobedio terorizam. Pokazane su stvari različite od svakodnevnih priča. Treba znati da su američke serije, tačnije značajan deo njih, uvek bile pravljene od strane ljudi koji pripadaju levici. Kroz te epizode može se načiniti čitava istorija: na koji se način razmišljalo o politici u krugu američke levice.

Sećam se gostovanja Kevina Spejsija u političkoj emisiji Meet the Press Čaka Toda. U jednom trenutku, glumac koji u Kući od karata igra predsednika Fransisa Andervuda, morao je povuče granicu između stvarnosti i fikcije. Upitan kako zamišlja sukob Andervuda i Donalda Trampa, rekao je da se i sam pita: „Ipak, sve dok smo svesni da postoji razlika, da je jedna od ove dve figure – izmišljen lik…“

Danas naročito zanimljivo pitanje, jer Trampova administricija otvoreno kaže da vlada aletrnativnim činjenicama. Laž je otvoreno postala način vladavine. Ali, pazite, fikcija nije laž! Ako nešto slažete, vi želite da to bude shvaćeno kao istina. Ako gledate seriju koja je plod mašte, vi ste svesni da nije reč o istini. Dakle, ne radi se o istoj stvari.

Postoji teza da posle događaja od 11. septembra i napada na Kule bliznakinje mašta više nije ista. Događa se nešto što ne može ni da se zamisli…

Kulturni problem, mnogo širi i kompleksniji. Svako društvo sagrađeno je oko kompleta ideja koje se drže kao istinite. U svakom društvu postoje amblemi koji se nalaze u njegovom srcu. U Francuskoj: sloboda, jednakost, bratstvo. Veruje se u to, ali razlikuje od društva... Da bi se razumela društva, neophodno je da se promene perspektive; da se koristi mašta kako bi se promenile perspektive. Ukoliko želiš da razumeš druge, moraš da budeš sposoban da se staviš na njihovo mesto. Tramp je izgubio američku maštu.

Veliki deo studije posvećujete krimi serijama. Reč je o hiperprodukciji, a ubistvo svaki put mora da se izvrši na drugačiji način. Primećujete li izvesno zasićenje u krimićima?

Mnogo volim taj žanr. Ne bih voleo da nestane. Ima mnogo serija koje više nisu američke, već skandinavske, engleske, francuske. Istina je da se američki stvaraoci odvraćaju od detektiva, ali struktura tog žanra privržena je demokratiji, vezana za nju. Krimić nam omogućuje da uvidimo zločin i da shvatimo koliko je neophodno poštovanje zakona. U demokratiji postoji pisani zakon koji mora da se poštuje. Zapleti u krimićim pokazuju kako granice mogu da se pređu i šta potom može da nastane.

Napominjete da se u diktatorskim zemljama ne štampaju kriminalistički romani…

U diktatorskim zemljama zakon ima mnogo manju važnost, jer diktator može da ga promeni ako želi, kad god mu se ćefne. U prošlosti, u francuskoj monarhiji, postojala su pisma koja je slao kralj, s gotovim odlukama. Ta i ta osoba ide u zatvor. Nije bilo potrebe za zakonom, za razumom. Nije bilo diskursa koji kriminalistička serija podrazumeva.

Kako se menja melodrama? Šta nas očekuje u postmelodrami?

Zanimljiv problem. Pred nama se otvaraju aktuelna pitanja o seksualnim identitetima. Klasična porodica se dovodi u pitanje, ljudi se razvode, menjaju pol, a melodrama je žanr tradicionalne porodice. Znači da treba izmisliti nove forme melodrame. Zbog toga volim seriju Dva metra ispod zemlje. Govori o familiji koja ima pogrebno preduzeće. Volim i druge programe koji pokušavaju da nastave s melodramom, na drugačiji način.

Uskoro će predsednički izbori u Francuskoj. Televizija više nema glavnu ulogu u kampanji…

Ima i nema! Nema zato što uloga interneta jeste veoma velika, u dobrom i lošem smislu. Kada je reč o pozitivnoj strani, svašta možete da nađete na vebu. Informacija nije kontrolisana. Ali, ljudi traže na mreži ono što pojačava i podupire njihova lična uverenja. Televizija je malo izgubila u trci. Ipak, i dalje ostaju velike emisije, poput debata. One se menjaju, gledane su, imaju moć da promene nečije mišljenje. Na primer, gospodin Fijon ne bi bio kandidat da nije bilo takvih debata. A onda su došle druge stvari...

Mića Vujičić (NIN, 16. mart 2017.)

понедељак, 9. октобар 2017.

Autorka dokumentarnog filma o Peteru Handkeu opisuje kako je ušla u tvrđavu samoće jednog od najbol
недеља, 3. септембар 2017.

Samo su jednom gubitnici pisali istoriju   Američko-vijetnamski književnik govori za NIN o
среда, 12. јул 2017.

Provući san kroz iglene ušiŠta sanjaju pesnici, mogu li se knjige njihovih snova čitati kao ogledal
недеља, 25. јун 2017.

Osećanje teško kao kuglaKada smo pre šest godina razgovarali s Lašom Fr. H. Svensenom o knjizi Filo