Na krfskoj vrućini i u kragujevačkoj Dolini gladi, preko uverljive slike stvarnosti navlači se celofan trauma iz prošlosti
Fleke od komaraca
Prasak je važna reč u romanu Jaz Darka Tuševljakovića. Junaci su kao tempirane bombe. Pored eksploziva, svaki u šaci krije barem jednu veliku tajnu, s izvučenim osiguračem. No, od prve rečenice, kad penzionisanog kapetana prve klase Bogdana tutnjava prene iz sna, eksplozije se najčešće događaju u glavama, u očnim jabučicama, u zenicama, prilikom buđenja i sećanja. Odjek zaglušujuće buke iz prošlosti trese sadašnjost. Prelaze prstima preko kapaka kako bi proverili da li sve što još uvek stoji na svom mestu.
Priča počinje poput putopisa s letovanja na Krfu (rešo, skučena kuhinja s frižiderom koji se jedva otvori, pločice u spavaćoj sobi), ali komarci i miris insekticida vrlo brzo čine da namirišemo krv. Glavni lik i supruga, u društvu drugog para (vojni lekar, s misterijom iz skrivenog bunkera, i mlađa žena), pripadaju ljudima koji se ne opuštaju ni na moru. Štaviše, gledajući krajolik dok svetluca na suncu „kao da je presvučen celofanom“, ošamućeni od tečnosti protiv krvopija, skidaju omotače i otkrivaju najskrivenije ožiljke.
Uzalud prizivaju disciplinu, džabe se zgražavaju nad divljom omladinom. Pripovedač otvara mogućnost da se u Jazu, možda najboljem domaćem romanu objavljenom tokom prošle godine, postepeno izvrši pretapanje stvarnosti na grčkoj pržini. U početku, reč je o šrapnelima, rasutim posle smrti vojnika na obuci. Zbog te velike traume, na ideju o plivanju do ostrva Vido, junak mora da „odvraća misli od mrtvih ruku i nogu koje ga dodiruju u vodi, od lobanja sa šupljim očima koje mu se keze sa dna“.
Kako letovanje odmiče, sve sporije dolazi svesti i pisac ga lagano dovodi do granice halucinacija. Još uvek smo udaljeni: munje izviru iz krošanja maslina, žute fleke pojavljuju se na horizontu, „nalik na odbleske dalekih bitaka“, ali se u istom pasusu paralelna, jeziva realnost potpuno materijalizuje. Čujemo glas! U magnovenju, očajnički viče vojniku na strelištu da izbaci bombu iz ruke.
„U njegovom životu je sve bilo podeljeno prema događajima kojih bi voleo da se ne seća“, čitamo, ne tražeći ga više na plaži. Pre će biti u opisima neraspremljenog stola u restoranu, među ostacima hrane, ribljim kostima i košticama maslina, ostacima pečenih glava, šupljim očima, i razjapljenim ustima, „na izgorelom vrhu kraka hobotnice nalik na ugašenu šibicu“.
Jaz je podeljen na dve veće celine. Sin, kome otac Bogdan i majka nisu smeli da pomenu ime u prvom delu, njihova otvorena rana, narator je nastavka. Damir dočarava svet u kojem se našao kao student u Kragujevcu. Poredeći mesto s najboljim prijateljem sa studija, naziva ga spojem suprotnosti: krajem prošlog veka ličio mu je na vašar i grad duhova.
Stupamo u Dolinu gladi, u fabričke hale, među umiruće industrijske gigante, i osećamo grub materijal radnog kombinezona koji žulji obraze ukoliko vas neko pomiluje. I mada Darko Tuševljaković (Zenica, 1978) nudi tup odjek devedesetih i obrise tranzicije, dva ili tri lika, slično roditeljima na Krfu, kreću se kroz pasuse u kojima ponovo imamo posla s „nestabilnom stvarnošću“, „životu na izmaštanoj ivici“, „maskenbalom“... Pisac ovlaš dodiruje natprirodno, a čitalac, posle rođenja nekog tipa u unutrašnjosti stojadina, usled hipnoze na vašaru, izvedene od strane mađioničara iz Mrčajevaca, zastaje svaki put kada se pomenu „prenatalna vizija“ i „unutrašnji život“. Naravno, lako prepoznaje takva mesta. Uvek ih najavljuje eksplozija, prasak.
(NIN, 13. april 2017.)