Plivači kroz grad
Tokom boravka u Njujorku, avgusta i septembra 1968, Aleksandar Tišma bio je smešten u danas čuvenom hotelu Čelzi
Aleksandar Tišma kreće na putovanja iz romana koje je čitao. Književnik, danas klasik, rođen 1924. u Horgošu, umro 2003. u Novom Sadu, prvi put napušta zemlju kao tridesetčetvorogodišnjak. Putopise, sakupljene u delu pod naslovom Drugde (izdavač: Akademska knjiga), otvara opisom odlaska u Švajcarsku i Francusku. Putnik, kome je trebalo više od decenije da isprosjači pasoš, obilazi lokalitete, shvatajući da oni za njega ne znače samo kosturnice i zdanja umetnosti, već „okvirne kamenove velikog, blistavog, jedinog pravog sveta, koji sam zidao iznad sebe, u zamišljenom ogledalu, naseljavajući ga dimnom parom pročitanih knjiga“.
Na pariske ulice najčešće stupa iz osame. „Među tim lokalitetima su se kretali, godinama, uspevajući ili propadajući, jedan Rastinjak, jedan Svan, jedan Lafkadio! Među njima sam se, zapravo kretao ja, ovaploćen u tim srećnim i smelim plivačima kroz grad.“ Korača Parizom, Londonom, Indijom sve dok mu ne oteknu tabani. Dah malaksava, ali onda pada veče, dolazi noć, grad se smiruje. Odjednom više ne oseća umor, nastavlja nogu pred nogu, kraj parkiranih automobila, posmatrajući nekoliko puta, na više mesta u svetu, kako kraj trotoara otiče voda, spirajući u kanalizaciju nakupljene otpatke dana, prazne kutije cigareta, izgužvane novine, maramice, flastere, precepljene ulaznice za pozorišta i noćne lokale, iskidana pisma, ispražnjene folije lekova i patrone ruževa.
Tišma otkriva svet s koferom u ruci. U uvodnim tekstovima, poređanim hronološki, pazari konzerve i nekoliko puta napominje kako mu je potreban „utisak gustog događaja“. Komešanje i živost. Usput čita knjige kupljene po američkim kioscima. Baš kao što želi da zna šta bi se s njim dogodilo da je u Pariz stigao na početku svog sazrevanja, tada „još uvek spreman za uživanje i strast“, poput svakog junaka romana, a ne već „sasušen, sumnjičav, vezan drugde i drugačije“, on prizore pred sobom tumači i kroz dela Kapotea, Beloua, Apdajka.
U Luvru, prilikom druge ili treće šetnje kroz šumu slika, iznenada počinje da oseća nekakvu gadljivu zasićenost mesom, kožom, predimenzioniranost spletovima nogu, ruku, mišića, trbuha. Razmišlja o umetnosti, piše male eseje, ali nikada ne zaboravlja ulicu. U San Francisku, dok prolaze mostom preko Zlatne kapije, domaćin-profesor pokazuje odakle samoubice izvode smrtonosne skokove, ali uvek na strani okrenutoj kopnu.
Prva rečenica poglavlja Svačija zemlja donosi otkriće! Aleksandar Tišma provodi avgust i septembar 1968. na Menhnetnu, u hotelu Čelzi. Čitalac kome je poznato kultno mesto i šta se sve u njemu odigralo pre i posle tog leta (Koen i Džoplin, Artur Miler bez Merilin Monro, književnici u sobama stavljaju tačke na prozu i svoje živote) – otvara putopis u novom izdanju s čitavim svežnjem ključeva. Autor se nalazi sa školskim drugom Matijasom; u hotel dolazi iz kancelarije, noseći uzano koferče (novine, gaćice za kupanje i fišek grožđa koje mu ujutro spakuje žena).
Portir iz hotela Čelzi pita Tišmu: „Vi ste iz Bačke?“ Soba nema radio, nema TV, ni Bibliju u noćnom stočiću. Neonska slova na ulazu su neispravna. Svetli samo ...tel Chel... Sobarici ne smeta da sprema iako je on unutra; navikla je na svašta u desetospratnom stecištu osobenjaka. Mnogi u sobama drže i svoje pse (putopis je iz prošlog veka!), mačke, ptice, čitav zverinjak, čak i zmiju. Sreće hipike, sluša rasprave o Vijetnamu i pre pola veka otkriva muke pojedinca „nesposobnog“ da se uklopi u nametnuti sistem. Samoću! Tada se valjda još ne koristi reč depresija, pa kaže – dešperat.
(NIN, 21. septembar 2017.)