Nin (Tekstovi)
Filmski opus Mirka Kovača: Brodovi i bura

Na četvrtim susretima posvećenim Kovačevom delu, pisci, reditelji, kritičari i filmolozi govorili su u Rovinju o njegovom scenarističkom radu

Reditelj Lordan Zafranović zapitao se pre dve godine, u rovinjskom restoranu, zašto se tako malo govori o formi i spustio ruku na površinu stola. Vrhovima prstiju povukao je zamišljenu liniju između viljuške i noža. Pre nego što bi počeli da rade na scenariju, književnik Mirko Kovač i on uvek bi nacrtali skicu. Svaki film najpre je bio crtež; imao je oblik nekog geometrijskog tela.

Na četvrtim Danima Mirka Kovača, održanim od 5. do 8. oktobra u Rovinju, posvećenim Kovačevom scenarističkom radu, Zafranović se setio da je u pomorskoj školi imao težak predmet. Teorija broda! Na časovima se otkrivala složena konstrukcija, sistem koji je činio da prazna ili puna „lađa“ plovi po nevremenu, mirnom moru i buri. Iz takve teorije, kako će nam reći, naučio je disciplinu unutrašnje gradnje. Gledalac je možda ne vidi, ali svakako oseća, kao harmoniju. 

„Harmonija se crtala geometrijski.“ Okupacija u 26 slika (1978) bila je obrnuta kupa. Najširi deo sadržao je lepe gradove, fine ljude, sunce, idilu i raskošnu muziku. „Ali, malo po malo, ona se sužavala prema vrhu i na kraju eksplodirala scenom u autobusu.“ 

Pošto bi postavali konstrukciju, trudili su se da je savršeno precizno napune. Trebalo je zatvoriti svaku rupu; nije bilo kadra izvan šeme, ni u trajanju, ni u prizoru, igri, šumu, svemu... Da bi priča trajala tristo godina, uprkos svim panegiricima i kritikama, morala je da ima najčvršći temelj. 

Pad Italije iz 1981. drugi je oblik“, kaže Lordan Zafranović i ne stižemo da ga upitamo o kom je geometrijskom telu reč.  Da li se radi o nekoliko krugova? Posle svakog krika, iznova se podigne gužva. Tačno na polovini, dolazi glasnik sa vešću o padu Italije.

Mirko Kovač (1938–2013), romanopisac, pripovedač, esejista, bio je jedan od najboljih jugoslovenskih scenarista. Studirao je dramaturgiju u Beogradu. No, lekcije koje je opisao u svojim roman-memoarima, bile su drugačije i originalne, poput celog opusa. U Vremenu koje se udaljava opisao je posete profesoru drame Josipu Kulundžiću:

„Profesor je primao i druge studente, neki su polagali sjedeći pokraj njegove postelje, ali sa mnom je od prvog našeg susreta gajio izrazitu prisnost, volio je sudjelovati u onome što sam pisao, bilo kao savjetnik ili samo slušatelj. Pa ipak, taj privilegij što sam ga imao, nisam nikad, na bilo koji način, zlorabio; biti nečiji miljenik već je samo po sebi odgovorno. I dok je ležeći držao predavanje o renesansnim komedijama, sa mnom je slušala i njegova kćer, najednom je zastao, pridigao se, srknuo gutljaj čaja, sklonio jastuk i ponovno spustio glavu na ležaj, gledao je širom otvorenih očiju u strop, potom ih je sklopio. `Legni na mene`, rekao je. `Želim osjetiti težinu zemlje koja će me uskoro prekriti. Molim te, navali se svom težinom. Prignječi me. Neka sve bude kao u grobu.“

Lordan Zafranović majstor je i kratkog metra. Kada smo prvi put razgovarali, Mirko Kovač je otkrio fasciniranost Zafranovićevim diplomskim radom, ali i kratkometražnim ostvarenjima. U naslovima Ave Marija i Prvi valcer odmah je prepoznao veliki talenat, ogromnu vizuelnu kulturu i procenio da bi njih dvojica trebalo da zagrizu u ozbiljne i velike teme.

Reditelj se seća da su bili poput familije. U tom društvu bili su Danilo Kiš, Filip David, Ranko Munutić... Mirko Kovač napominje u roman-memoarima da su zarađivali statirajući. Kiš ima scenu u Danu četrnaestom (jede burek u kupeu putničkog vagona). „Bora Pekić igra doktora u filmu Muškarci. Ja sam imao iza sebe niz uloga, neke su trajale i po dvadesetak sekundi, a neke su izrezane u montaži.“

Na početku zbirke pripovedaka Pogled sa Edinbuške stene, Alis Manro ima napomenu: „Mogli biste reći da ovakve priče više od proze poklanjaju pažnju istini života. Ali ne dovoljno da biste mogli da se zakunete.“ S obzirom na reč roman iz podnaslova Vrijemena koje se udaljava, želeli bismo da je najstrašnija epizoda sa snimanja čista fikcija.

„I tek što bijasmo stigli u Rijeku dubrovačku, skrenuo sam na prošrenje da bih pokazao objekte gdje smo snimali film Mali vojnici; pokazao sam i groblje u strani poviše ceste, ondje je dječak, ratni siročić, ubio psa u jednoj sceni filma, stvarno ga je ubio, rekao sam. Svećenik je prodao ekipi vučjaka i rekao, možete s njim raditi što hoćete, masno ste ga platili. Kiš se bojao pasa, ali kad je to čuo, poludio je, taj je redatelj kreten, zar je baš morao ubiti psa, danas postoji tehnika, zna se kako ste to radi, vikao je ljutito. Srećom, toga dana nisam bio na snimanju, ne bih to podnio...“

Mali vojnici Bate Čengića bili su kandidat za Zlatnu palmu u Kanu, uz Zvezde i vojnike Mikloša Janča, kako mi je na to ranije pisac skrenuo pažnju. Međutim, studentske demonstracije 1968. rasturile su festival, „tu buržujsku i malograđansku instituciju.“ Tada je razmišljao o svom junaku, dečaku plave kose, sinu Nemca koji neposredno nakon Drugog svetskog rata dolazi u dom za ratnu siročad, među decu poginulih i nestalih partizana. Tih godina, glavna mu je tema u scenarističkom radu bila – postaviti u centar zbivanja jedinku u odnosu na rulju, bila ona politička, društvena ili kriminalna. Sve je dovodilo do skandala, trvenja i nesuglasica.

Sećali smo se svih tih scena i isečaka dok su ovogodišnji laureati izlazili na scenu i primali prizananja koje nose piščevo ime. U pozorištu Antonio Gandusio, za čiji je stari pod Borka Pavićević kazala da škripi najleše na svetu (ona je tu prvi put slušala Mariju Crnobori kako govori istarske pesme), „Nagradu Mirko Kovač“ za roman dobio je Damir Ovčina (knjiga Kad sam bio hodža), dok je Ivan Čolović nagrađen za esej (Smrt na Kosovu polju). Mirjana Karanović dobitnica je priznanja u kategoriji scenario (Dobra žena), a Hana Jušić u kategoriji mladi autor.

Sva tri dana programa, otkako je Lordan Zafranović pomenuo predmet teorija broda, na okruglim stolovima i razgovorima u bioskopu pre projekcija, kroz debate se provlačila reč bura. Rediteljka filma Ne gledaj mi u pijat Hana Jušić objašnjava kako je htela da u priču ubaci sve one stvari koje joj se sviđaju u drugim filmovima. I na velikom platnu, i u književnosti, primećuje, najdraži joj deo dok radnja još ne počne... Dok se gradi neki svet. Dok još ništa nije počelo da se dešava.

Radeći na scenariju, razmišlja o svetu kao o kući za lutke. Najviše voli da napravi likove u tim svojim malim domovima, opiše šta rade i kako im izgleda svakodnevica. „Onda pomislite: nešto im se mora i desiti!“ Zanima je statika života, ali istovremeno, „furanjem kroz modernizam, onaj prljaviji, američki i francuski, oslanjajući se na dokumentarističke pokrete iz šezdestih“, „divljačkim pokretima kamere, unutar malog zatvorenog statičnog sveta“ – pravi buru. 

Filmolog i leksikograf Bruno Kragić odmah se setio Bunjuela i ljudi u barci: dovoljni su oni sami, ne treba nikakva stvarna bura. (Primetio je da se za brod kaže kako ima „dobar stabilitet“ ukoliko se na velikim talasima ljulja i baca na sve strane, ali ne tone.)

Okrugli stolovi o Kovačevim scenarijima proširili su se na priču o dramatizacijama književnih dela. Andro Martinović setio se Trifoovih razgovora s Hičkokom. „Hičkok navodi anegdotu. Dve koze žvaću traku filma, nastalog po knjizi, i jedna kaže drugoj: Meni se više sviđa roman.“ Crnogorski reditelj govorio je o razlikama dve umetnosti. U literaturi imate mogućnost da sami zamišljate ponuđeni prozni svet. Pisac vam daje instrukcije na osnovu kojih stvarate slike. Filmska slika je fiskirana.

Govoreći o vezi filma, literature i naratologije, Vladislava Gordić Petković  nadovezala se na Trifoove razgovore s Hičkokom. „Tu ćete pronaći narativne tehnike u malom.“ I anegdotu o scenaristi kome su noću dolazile sjajne ideje, ali koji nije imao papir da ih zapiše. Jedne noći spremio je hartiju i zabeležio rečenicu: Momak sreće devojku. „Arhetipska situacija svih situacija.“

Na primeru dela Hane Jušić objasnila je koliko napetost i dramtika mogu da se interiorizuju.  „Hamlet je najmanje događajna tragedija od svih tagedija.“ Otkud veza sa Šekspirom? Profesorica i književna kritičarka primetila je u Ne gledaj mi u pijat – prividno neuznemirenu površinu. „Imate osećaj da se uopšte ne podiže glas, ali se dešava strašno mnogo drame.“ 

Tako smo, naposletku, ponovo stigli do bure, teorije broda i unutrašnje konstrukcije.

Mića Vujičić (NIN, 12. oktobar 2017.)

недеља, 19. август 2018.

U knjigama eseja Tačka preokreta, Tren, Natprosečni, Šta vidi pas, Malkom Gledvel (1963) istražuje
недеља, 19. август 2018.

Zar „moderne“ spravice Džejmsa Bonda danas pomalo ne liče na izume Raše Pronalazača u emisiji Fazon
недеља, 19. август 2018.

Bilge Ebiri, filmski kritičar časopisa Vilidž vojs, objavio je na društvenoj mreži Tviter fotografi
понедељак, 30. јул 2018.

Mičiko Kakutani, trideset i osam godina književna kritičarka Njujork tajmsa, objavila je knjigu