Ako u knjizi Mađarska rečenica Andreja Nikolaidisa bude pomenuta konzerva sardina – likovi će do kraja sigurno dotaći pitanje smaka sveta. Crnogorski književnik, ovogodišnji dobitnik nagrade „Meša Selimović“ u Tuzli, ispisuje roman od stotinu stranica, na temu izbeglištva, u jednoj jedinoj rečenici.

„Činilo mi se da je to najbolja forma za ono što sam naumio ispričati“, kaže Andrej Nikolaidis za NIN. „Čovjek misli o mrtvom prijatelju, u vozu kojim iz Budimpešte putuje za Beč. Pripovijedanje ima ritam putovanja vozom. Kada u Beč stigne, tu je tačka. I još poneki razlog, o kojem bi bilo neukusno govoriti. Na kraju knjige sam, zapravo, objasnio svoju ekonomiju interpunkcije, da tako kažem.“

Glavni junak seća se prijatelja Džoa koji je izvršio samoubistvo. Umetnik, apatrid „porcelanskog duha“, iz Sarajeva je izbegao u Ulcinj, svestan da se život počinje jednom, a da se samo kraj može odložiti mnogo puta. Poput svih izbeglica, osuđen da ide napred i gleda unazad. Čitavo življenje video je kao niz intimnih mikrokrajeva svega…

Onako brzo kako promiču prizori koje vidimo kroz prozor kupea, tako se ređaju krhotine Džoovog života. Uz prugu, bacaju se „otpaci umetnosti, filozofije, politike“.

U biblioteci nestalog oca, s potrebom da se iskrade iz sveta, i znanjem da pridruživanje mnoštvu znači sigurnu smrt, opsesivno ide za tragovima Valtera Benjamina, završavajući izgubljeni rukopis mislioca koji je stavio tačku na svoj život.

Igra s dužim formama, bez usputnih stajališta, uvek je izazov za autora. Često se događalo da čitalac otvara romane napisane u jednoj rečenici poput sardina: da nekoliko puta vraća otvarač na početak, dok neosvojiva i načeta konzerva klizi iz ruku. No, Nikolaidis (1974) uspeva da održi ritam, nalik uljuljkivanju u udobnom sedištu vagona, pa ni ne primećujemo da u prozi nema prekida.

Zato Mađarska rečenica (izdavač: Beton) nije eksperiment. To je delo o našem dobu. O vremenu u kome se pliva sa šlaufom nostalgije i melanholije, a tone u masi i paranoji.

(NIN, 7. decembar 2017.)