Nin
Andrej Blatnik: Poetika hotelske usamljenosti

Na malom prostoru svaka je greška kobna. Veoma kratka priča hodanje je nad ponorom po tankom konopcu kaže Andrej Blatnik za NIN

Junaci priča slovenačkog književnika Andreja Blatnika, koje ponekad staju i na pola stranice, često su na auto-putu, s uključenim dugim svetlima. More na jednoj strani, pećine na drugoj. Muzika drži oči otvorenim. Kratke pesme o bolnim ljubavima. Takva vožnja, s opasnim skretanjima i sumnjivim usputnim stajalištima, mogla bi da bude definicija književne vrste zvane fleš-fikcija. (Proze što može da stane na razglednicu, govorilo se, dok razglednice nisu izašle iz mode.)

Blatnikova poetika u zbirci Kapiraš? (Geopoetika, prevod: Ivan Antić)  poetika je hotelske usamljenosti. Soba najčešće ima terasu, televizor, kuvalo za vodu, telefon i krevet za dvoje u kome glavni likovi spavaju sami. Dole na ulici sve vrvi od života.

Bude se u tuđim kućama. Nekada si o nepoznatim stanovima sudio na osnovu knjiga i ploča. Gde god otišao: munjevit pogled po policama. I znao si. Sad se na to više ne možeš osloniti. Knjige i bendovi sve više liče jedni na druge. Sada je važna reciklaža.

Na listu ili dva, otvaraju se provalije između junaka; praznine i ogromne pukotine iza izgovorenih reči. Gotovo u svakoj od proza, iako se pripovedački registar hrabro i uspešno menja, poput tega pritiska osećanje nemogućnosti da se nešto ostvari, dovede do kraja, da se uspostavi kontakt. Reči su važne naslov je storije u kojoj tip kotrlja vizitkartu između prstiju.

Na pitanje šta mora da sadrži jako kratka priča da bi uspela, David Albahari je ranije odgovorio kako treba da poseduje nešto što izneverava čitaočeva iščekivanja, bilo u pozitivnom, bilo u negativnom smislu.

Andrej Blatnik se slaže: Ona je puno veći izazov. Ne samo za autora, nego i za čitaoca. Sam je mora nadopuniti, ima više praznih mesta, čime se otvara više prostora za iščekivanja, pa i izneveravanja. Nema toliko čitalaca kao roman, ali ima one koji su u čitanju kreativniji, možda čak i strastveniji.

Najveća zamka za autora? Što je kraće, to su reči važnije. Ima i pluseva! Likovi se ogole na ono što je za njih, u kontekstu priče, zaista bitno, ali čitalac gubi mogućnost identifikacije preko spoljašnjih karakteristika. I još opasnije – na malom prostoru je svaka greška kobna. Vrlo kratka priča je hodanje iznad ponora po veoma tankom konopcu. U tome je izazov!

Andrej Blatnik (Ljubljana, 1963), jedan je od najpoznatijih i najprevođenijih slovenačkih pisaca. Objavio je tri romana, pet zbirki pripovedaka, tri knjige eseja, i udžbenik za pisanje kratke priče. Preveden je na više od trideset jezika. Uz to, prevodi Stivena Kinga. (Podvlačimo rečenicu iz storije Trideset godina: Nekada je njena ruka grlila, sad drži nož.)

Kakvo je iskustvo s Kingom? Preveo sam samo roman Pet Sematary (Groblje kućnih ljubimaca). Odličan horor, faustovska priča, ona najveća motivacija za skoro svakog živog čoveka: kako preživeti što dalje, ukoliko može, večno, objašnjava Blatnik za naš magazin.

Ipak, najviše mu je u sećanju ostala scena u kojoj lekar iz malog grada kreće noću na groblje. U izdanju iz koga sam prevodio, on u jednoj ruci nosi leš, u drugoj kramp i lopatu, a u trećoj svetiljku. Na drugim mestima nema ovakve osobine. Toliko je bilo napeto da je izgleda većini čitalaca, uključujući i urednike, ta greška promakla.

(NIN, 1. februar 2018.)

понедељак, 4. јун 2018.

Bio sam u zatvoru, nekoliko puta izbegao pokušaje ubistva. Naša borba bila je Davi
понедељак, 4. јун 2018.

Poljska književnica otkriva NIN-u zašto je nagrađeni roman pisala u fragmentima
понедељак, 21. мај 2018.

Autorka jedne od najboljih nefikcijskih knjiga prevedenih u poslednjoj deceniji, otkri
петак, 4. мај 2018.

Autor Žene iz Huareza otkriva kako je migrantska kriza ušla u njegovu novu prozu i na šta će ličiti