Nin
Emanuel Ruben, pisac: Razgraničiti stvarnost i snove


Razmišljajući o fraktalima, matematici, geopolitici i geografiji, autor je napisao roman o nejasnim linijama koje razdvajaju zemlje, mora i gradove

Francuski književnik Emanuel Ruben, koji je krajem marta predstavio svoj roman Snežna linija u Beogradu i u Novom Sadu voli geografske karte. Glavni junak knjige, mladi francuski diplomata Samuel Vidubl, dolazi kao međunarodni volonter u zagonetnu baltičku zemlju, ranije deo SSSR-a, danas novu članicu Evropske unije, sa zadatkom da pokuša da utvrdi spornu morsku granicu. Linija mu izmiče od početka: prvo poglavlje knjige nosi naslov Fatamorgana.

Dešava se na velikim visinama, posebno u Baltičkom moru, odgovara Emanuel Ruben u razgovoru za NIN. Imamo utisak da vidimo nekakavu zemlju na horizontu, a nje zapravo nema! Širi ruke, ne znamo da li primećuje kako mu i sada, u beogradskom Parobrodu, nad glavom visi mapa. Pita da li znamo da reč fatamorgana ima veze s čudesnim vilama...

Ukoliko putujete u severne zemlje, što jeste bio moj slučaj, recimo, u Skandinaviju, baltičke države, u Rusiju, događaju se trenuci kada se pomešaju san i realnost. Ne možete da razaznate šta je šta. Na primer, u Stokholmu sam pronašao stare švedske karte. Na njima: grupa ostrva ostrva koja u stvarnosti uopšte ne postoje. Međutim, ribari za njih znaju! Oni su navikli da ih `vide`. Zar nije reč o tačkama gde su kartografisani snovi, nešto čega nema, iluzija. Odavno je to inspiracija. Mi smo u stvari u zemljama za koje se smatra da su `na kraj sveta`.

Samuel Vidubl beži iz Amerike u Kanadu, iz Kanade u Italiju, iz Italije u Tursku, iz Turske na novo nepoznato mesto. Brada od tri dana, kosa sakupljena u punđu, promašen italijanski šik, uštirkana kragna. Za sebe kaže da su ga uvek privlačila stara, mrtvilom zahvaćena naselja; čovek se plaši da će probuditi duhove ako se usudi da ranom zorom zađe u ulice.

Treba da prikupi podatke (pravne, istorijske, geografske, geološke), unese ih u računar i da predlog za utvrđivanje pomorske granice. Ali, ceo poduhvat pre liči na pisanje romana. Čini se da priviđenja dovode u pitanje dokument. Što više lik fotografiše krajeve kroz koje luta, što više slika zidove po gradu, oni mu deluju sve nestvarnije, sve izmaštanije.

Pripovedačeva misija jeste da pripremi memorandum za francusku ambasadu, da predloži razgraničenje, objašnjava Ruben. Između te moje izmišljene zemlje i susedne (pomalo preteće). Shvata da ukoliko posmatramo stvari izbliza, postaju mnogo složenije nego kada gledamo kartu s jasnim razmerama. Cela knjiga postavlja pitanje šta znači reč razmera.

Napominje da iz tog razloga ponavlja izraz tačno do u piksel. Gledajte tako i granica će postati beskonačna. Inspirisali su ga fraktali i metamatika. Junak shvata da su granice svugde. Ne samo između zemalja, kontinenata, već i u unutrašnjosti grada, četvrti. U porodici, unutar čoveka, u glavama.

Važno je reći to na Balkanu. U baltičkim zemljama često su govorili da je bolje da im se ne desi balkanizacija. Pitali su se šta ako dođe do toga... Šta ako posle Prvog i Drugog svetskog rata, izbije građanski. Dok je živeo gore, vladala je takva atmosfera.

Na pomen piksela, pomislili smo na nove karte, na gugl mape. Emanuel Ruben (Lion, 1980), s diplomom geografije i studijama istočnih jezika i civilizacija, saopštava da ga izuzetno zanima tema. Napisao je esej pod naslovom U ruinama karte, posvećen tom problemu;  pitanjima šta su karte značile u stara vremena, kako su uticale na umetnost, na književnost. Šta bi mogle da postanu u digitalno doba...

Ispričao je epizodu s putovanja biciklom uz tok Dunava (opis poduhvata čini Rubenovo najnovije delo). Išli smo tik uz Crno more i hteli da ga pratimo u piskel. U maloj stanici u Ukrajini, prvog dana, nismo posedovali fizičku kartu, nego isključivo gugl mapu. Hteli smo da idemo bez pravih jer nisu detaljne, i nezgodne su za bicikl. Sve smo pratili na telefonu. Pokazao nam se vrlo lep put; čudesno beo, prav... Ipak, postepeno je postajao sve manji, blatnjavi puteljak, da bi se naposletku sasvim izgubio.

Nisu poslušali lokalno stanovništvo. Ljudi su nas lepo upozorili da nema druma iako nas telefon tuda vodi. Znači, program ga je izmislio. Kažem vam da karta nikad ne odražava stvarnost. I najrealističnija koju bismo mogli da zamislimo, naročito u digitalnoj eri, izmišlja mitove i legende. Postoje mesta koja ne postoje.

Kroz krajolike u romanu Snežna linija (izdavač: Akademska knjiga), glavni junak Samuel putuje s kolegom Lotarom, rođenim u Švajcarskoj, lektorom i lingvistom. Zajedno idu po kafanama, piju, lutaju, osećaju potrebu za bekstvom. Bekstvo od ovog života drap boje koje zimi zatvara u kuću.

Emanuel Ruben opisuje jezu, dotakne i Hiperboreju, Špicberg. Samuel i Lotar zagledaju tekst iscepljen iz ženevskih novina s naslovom Nojev arhipelag. Članak ilustruje jedna mapa, koju mi pokazuje prstom, vidi, Samuele, vidi, jedno od tih norveških ostrva što se nalaze skroz gore, ispod Severnog pola, sprema se da dočeka, jesi video kako to zovu, ne prestaju s krupnim rečima, trezor sudnjeg dana, ogroman zamrzivač zakopan u večitom ledu, zamisli samo, četiri miliona semenki svih podvrsta na planeti.

Pisac dočarava i mračni, sivi grad. Živi pored groblja, vešt je u slikanju hladnoće. Sneg briše tragove, more se ledi. Tamo, na obali zaleđenog mora, počeo sam da govorim sam sa sobom. Posle dolaze bare, blatnjave čizme, mokre čarape, ledene noge. Vodi se rat oko gasa, cela zemlja je zaleđena. Hladoća iz prirode prenosi se na društvo. I na ambasadu?

Kratko sam radio u jednoj ambasadi. Rekao bih da je fascinantno okruženje. Baš u baltičkoj zemlji, kaže naš sagovornik. Moglo bi se shvatiti iz Rubenove proze da je reč o špijunskom gnezdu sa svih strana (i ruske, i evropske). Svako radi da bi prikupio objašnjenja, podatke. Ima puno sekretara, ali nisu baš sekretari... Čim se stvori napeta situacija između Francuske i Rusije, oni prvi budu opozvani. Smatra da je ambasada pravi mikrokosmos. S različitim napetostima, ljubomorama, svim onim od čega je čovek sačinjen, ali u malom okruženju. Bilo je zabavno.

Svašta može da se čuje. Lik, epizodista, paleći lulu, priča da su za vreme starog režima sve mape zemlje brižljivo pohranjene i uskladištene u Visokoj kartografskoj školi, pod paskom Komiteta za državnu bezbednost: A on nije dozvoljavao ni deljenje ni umnožavanje nijedne karte; posedovanje geografske karte predstavljalo je jedno od najtežih krivičnih dela. Visoku školu, nastavlja Rubenov junak, zauzetu od pobunjenika na juriš, opustošio je požar. Godina 1991. ispala je nulta.

Epizoda je dovedena u pitanje, ali je zato narator pomenuo Dve Evrope, pa Rusiju, Evropsku uniju (koja dolazi u te krajeve samo na momačko veče) i Hladni rat. Ne znam da li mi živimo u novom Hladnom ratu ili bismo mogli da kažemo da Hladni rat nikada nije prestao, odgovara Emanuel Ruben.

Hladni rat je zamenio Drugi svetski rat, uveo u igru atomsko oružje. Ne postoji jedino između Rusije i Sjedinjenih Američkih Dražava, već i između Severne i Južne Koreje. Izraela i Irana. Svuda gde je prisutna atomska bomba. Nakon kraja Sovjetskog saveza, mogli smo da pomislimo da je završen i da ga je Amerika dobila, ali nije tačno. S Putinom, Rusija ponovo uzima kormilo u ruke. Imamo posla s istim rasporedom snaga. Povlačeći zamišljene linije po stolu, ističe da se gvozdena zavesa vrlo malo pomerila, možda nekoliko kilometara.

Mića Vujičić (NIN, 5. april 2018.)

Foto: Mitar Mitrović

петак, 4. мај 2018.

Autor Žene iz Huareza otkriva kako je migrantska kriza ušla u njegovu novu prozu i na šta će ličiti
среда, 11. април 2018.

Razmišljajući o fraktalima, matematici, geopolitici i geografiji, autor je napisao roman o nej
среда, 4. април 2018.

Španski pisac, koji se upravo našao u užem izboru za Međunarodnu Bukerovu nagradu, govori o svom ro
уторак, 20. март 2018.

Članica žirija na Berlinskom međunarodnom filmskom festivalu razmišlja o budućnosti kritike i odgo